Ko stvori sve ovo?

Strčavši niz trideset i četiri stepenika u patikama, otvorih ulazna vrata zgrade i iako nisam imala odeđenu nameru kuda bih tačno pošla, pođoh ulicom prema periferiji grada. Toliko sam bila ljuta da je mogao samo mir da me izvuče iz takvog stanja. Pre nego što sam pošla, isključila sam mobilni i ostavila ga na svom radnom delu stola. Nešto para sam stavila u zadnji džep farmerki, gurnula ruke u džepove i krenula uz blago brdo. Svega mi je bilo dosta. Stalno na usluzi svima, stalno „uradi mi ovo“, „ušij mi ovo“, „ispeglaj mi ovo“, „operi mi ono“... Kuvam šta se njima jede, pečem njihove omiljene kolače, a moj omiljeni je „silvester žuti“, oni ne vole. Kada odem u drugi grad, odem u najbolju poslastičaru, najedem se omiljenog kolača malo više nego što bi trebalo, pa me posle boli želudac. Svi oni vole koricu hleba, niko ne jede sredinu. Ona meni pripada. Nekada kada nisu kući, iz navike već, opet jedem sredinu, a koricu ostavim. Posle se setim da sam mogla da se zasladim koricom, ali već je kasno – sredina hleba, natopljena vodom koju posle popijem, raspregne se i nema mesta ni za parče slatke donje korice. Nisu oni krivi – ja sam kriva. Sve se zaričem da ću sledeći put dograbiti pola hleba, izvući sredinu i ostaviti je na sto, a pojesti koricu; sledeći put kada naruče nešto slatko, namerno ću napraviti grilijaš kocke umesto onoga što „naruče“... ali pomislim, ma nema veze, nisu mi oči gladne. Preče mi je da oni budu zadovoljni i da dobiju ono što traže. Mirni oni, mirna ja, ali, doduše, nezadovoljna.

Kada sam izašla na čistinu zastadoh. Levo je put vodio prema Tari, a desno prema manastiru Rača. Zažmurih i krenuh. U tom trenutku neki kreten sede na sirenu auta, prepade me toliko da skočih u stranu. Pogledah, maše mi neko iz tih kola, ali ja k’o koprivom ožarena, odmahah mu srednjim prstom, sve u nadi da na toj daljini nije video dobro, a meni bi lakše. Tako me put povede prema manastiru. Odakle se meri tih 6 km razdaljine? Verovatno od centra grada. Ja sam prešla sigurno 1,5 kilometar, a da nisam ni osetila, zato hrabro krenuh dalje. Umereno topao junski dan. Na putu tek desetinu ljudi u odlasku ili povratku. S desne strane blaga brda sa voćnjacima, a sa leve, krečana do krečane. U svakoj od njih, dobro zaptivenih blatom,  plamsaju jake vatre i povećavaju temperaturu u dolini puta. Krečari su na tradicionalan način, vekovima poznatom metodom, koju su sa kolena na koleno prenosile brojne porodice krečara, žarenjem ili pečenjem krečnjaka na temperaturi iznad 1.000 °C, dobijali ovo vezivno sredstvo za potrebe gradnje. Najbitnija dva elementa su krečnjak i drvo, čime ovaj kraj obiluje. Među krečarima kola jedna legenda o poreklu krečarstva (kreča). Naime, kreč su otkrili pećinski ljudi koji su tokom pečenja mesa na kamenu-krečnjaku primetili da se nakon nekoliko loženja kamen na jednoj strain ispekao i počeo da raspada. Kada je na tako ispečen kamen pala kiša stvorila se masa slična kajmaku koja je kasnije nazvana kreč. Tako se ovom legendom zasluge za nastanak krečarenja pripisuju pračoveku. Majstori-krečari su veoma radni, profesionalni, stručni I korektni u izvršavanju ovog nimalo lakog posla. Pored imena ili prezimena, svi koji se bave ovim zanatom, poput hadžija, koji odu jednom u životu u Jerusalim, pa dobiju pravo na dodatno prezime Hadži, imaju dodatni nadimak, recimo: Nedeljko Krečar, Spasojević Krečar, Milojko Krečar… I tačno se zna ko je koji. Ako imaju isto ime, onda se zovu po prezimenu, ako se i tu dogodi koincidencija, onda uz nadimak dodaju “Krečar”. Posle poljskih improvizovanih krečana uz sam put, prostirale su se njive, presecane rečicom Rača, pritokom Drine, zatim po koja kuća na osamku, negde po tri četiri grupisane, pa onda opet neka brdašca. Tu i tamo zastanem, gde mi se posebno svidi priroda i gledam, upijam boje, prizore i po milioniti put se pitam: ko stvori sve ovo? Ispred manastira, prekrstim se, poklonim i poljubim desnu stranu kapije. Zakoračim u uredno dvorištre, puno cveća, sveže okrečenim velikim konacima i lepim zgadama. Naravno, sve je okrečeno krečom, koji je nekoliko vernika donirao manastiru. Manastirska crkva i zvonik su sagrađeni od kamena. O ktitoru i vremenu podizanja manastira, govori zapis:„В лето тисућ двесто седамдесет шесто млади краљ Драгутин, праунук Немање, син Уроша первог, избра ово место и на њему созда Рачу, свето здање…“. Uđoh u crkvicu gde sam se u 26. godini života, odstupivši od komunističkih stega roditelja, učesnika NOB-a, došavši u ovaj kraj „trbuhom za kruhom“, slučajno krstila baš 19. decembra, ne znajući da je tog dana slavljen Sveti Nikola. Pokojni iguman Hrizostom, moj inače prijatelj je u tom događaju video dobar znak za moj hrišćanski život. Prvo dete mi je takođe krstio Iguman Hadži-Hrizostom, ali zbog četrdeset dana stare moje devojčice, krstio je u crkvici konaka, koju je kaluđerica Matrona zagrejala vatrom ih stare okrugle peći, na kojoj je smlačila vodu u lavorui, da bebu ne bi kvasili ledenom račanskom vodom. Drugo dete sam krstila u gradskoj crkvi. Krstio ga je divan sveštenik Ilija, koji je uz prigodne crkvene pesme za krštenje, „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“, zapevavao i pesmice za decu.

Kada sam obavila celivanje i darivanje ikona u crkvi, otišla sam do kuhinje, gde sam se uz „pomoz’ Bog“ i „Bog ti pomog’o“ uz celiv ruke, pozdravila sa sadašnjim Igumanom Savom. Priložila sam novac za ulje, vino i hranu. Monah mi je skuvao kafui sa Igumanom Savom započesmo priču o imanju, o ribnjaku u kojem se gaje pastrmke. Obzirom da monasi poste petkom, sredom, sve postove i ostale posne dane, ribnjak u sklopu manastira je velika ušteda u ishrani.

Prećutah da sam ljuta na moje ukućane izašla iz kuće. Dođoše još neki ljudi i mi nastavismo tihim, smernim glasom o prigodnim temama za ovu priliku, dok je ispod nas žuborila voda, sprovedena kanalom iz rečice Rače i ulivala se u ribnjak, a iz njega kružno opet kroz rešetke, dolazila u Raču, zadržavajući hranu. To se odmah moglo primetiti, jer je jato riba bilo načičkano na spuštenoj rešetki, skupljajući hranu koja se tu zadržala. Kasnije se izdvojih i sedoh na klupu koju je sunce izdašno obasjavalo. Mir je ušao u svaku poru moje kože i obilno je nahranio spokojem. Gledala sam rascvetale boje pažljivo uređenih aleja, udisala izmešan miris sveća koje gore, tamnjana i cveća. Zaboravila sam na vreme, na stvarost. Nisam čak ni osećala svoje telo. Bila  sam vazdušasta, nestvarna, obasjana suncem,  između neba i zemlje. Ostadoh tako do kasne večeri.