Kuda ide naše pero

Prelistavam tekstove sa različitih portala i posmatram ljude, samodeklamovane pisce, kako vape za čitanjem.

Ono što između svake reči osećam je:

„Molim te, očajan sam, to što ubacujem opšta mesta i fraze, samo zato da bih se dodvorio onom malo inteligentnijem mediokritetu, govori da nemam mesta na književnoj sceni i da pokušavam na sve moguće načine da skrenem pažnju na sebe. Kako da ja kažem šta mislim u zemlji u kojoj je prizemna književnost klasik? Tako što ću da pljujem Vučića, da uradim sve moguće? Najbolje bi bilo da dođu i da me uhapse, onda da se digne larma i odjednom puf, magični ugovor od zamišljene izdavačke kuće doći će do mene. Neću morati da iskeširam hiljade evra i da uđem u rizik zvani biznis; ja sam umetnička duša. To što imam gomilu godina u dupetu je samo dokaz moje zrelosti kao pisca.“

Između redova prepoznajem već oformljene pisce koji iza sebe imaju nekoliko knjiga, te se sa ponosom oslovljavaju sa pisac, pesnik, spisatelj, spisateljica, iako njihove knjige nije zahvatio talas umnoženog broja tiraža, od četrnaest reizdanja od po petsto primeraka, kao na primer Stoiljković ili Velikić. Koliko je to tačno knjiga?

Njihove reči deluju mi kao prežvakana slama koja se vraća ponovo u usta; bljutavošću blatimo sopstvene živote, dajući mogućnost svakome ko zna da se potpiše da nešto i napiše. Nekada se znalo ko je za šta; ali nažalost, scena ne postoji, tako da možemo slobodno da nastavimo da koračamo unazad, ionako smo sve već videli.

Nije problem u potraživanju lajkova i želji za čitanošću; to je prirodna želja svakog sisara koji je ikada uzeo pero u ruku, no prepotentnost običnog populizma, želja da pank koji postoji u njima bude iskazan na taj način što će dovikivati svojim statusima i tekstovima rečenice koje su toliko očigledne, da je to kao da vidiš negde napisano:

„Voda je providna.“

I onda lajkuješ i napišeš dole „Bravo, a je l’ znaš da voda može i da se pije?“

Pa onda još jedna pametna glava doda: „Ona je inače izvor života.“

I ja gledam te bućkuriše koje se serviraju kao dimljene vešalice i šta, treba da se odreknem svog pisanja? Da kažem sebi, e sad ću ja da kažem svoje mišljenje? Pun mi je vaših mišljenja. Kolumnistički momenat iznuđivanja čitalačkog mozga.

Ali dobro, ja ipak ne želim da odustanem od svoje želje da napišem nešto što će malo da prodrma publiku. Jer me ne zanima da li ste kivni na Vučića, jer znate da ste pre pet godina upravo vi bili razlog njegovog dolaska. Ne zanima me da li ste očajni intelektualac koji sa čipsom na stomaku pljuje i diže raju svojim oštroumnim rečenicama, dok u realnom životu ne bi ništa od toga uradio. E pa vi ljudi, da vam dam jedan savet. Kada biste ga hvalili, lakše bi izdali tu knjigu kojom ćete nas zaseniti toliko. Što ne biste to uradili? Dobra književnost nema cenu.

Kupiću vaš roman, a do tada ne trujte narod svojim džangrizavim momentima. Poenta priče je doći do rešenja. Mi mladi se cimamo da bismo preživeli; došlo je vreme da se jednom vi ugledate na nas. A da biste to uradili, morate prvo da pogledate dalje od svojih htenja.

Pisac je vaskrsnuo.

Feniks je mrtav.

Stefan Megić