Kultura jeftinih pornića i prosjak

Sedim. Repetiram prst na čelo poput pištolja. Spreman je da okine! Tužna istina svih nas boraca za kulturu i umetnosti je na samrti, pa tako i ja. Hladan znoj me obliva dok se u pozadini čuje ona dobra stvar The Doors-a. The end u glavi, a prst na čelu! Ja, prosjak sa diplomom i dva dinara u džepu. Nastaje tišina kao uvertira za novu scenu, a u njoj glavnu ulogu tumači nepismena polugola starleta koja zavija uz šund. Shvatam da smo žrtve pornićarske kulture. I to one najeftinije.

Kulturo, eve me! Sva naperlitana modnim kršom i okićena preskupim detaljima, pljuje po mojoj profesiji i po našoj kulturi. Nije ona kriva što je glavno kulturno zbivanje na ružičastim televizijama. Nije kriva što su nam pozorišta na rubu egzistencije. Krivi smo mi sami! Kao sunđeri upijamo sve što nam servira taj “moderni” svet.

Dok u rukama držimo dva dinara i blejimo na promaji njihovog seksualnog čina po našim mozgovima, postajemo sporedna uloga u tom porniću. Naša uloga je neplaćena. Tu smo samo da bismo imitirali taj seksualni doživljaj. Stenjemo, uvijamo se i prosjačimo! A njima lepo! Onanišu po našim mozgovima stihovima i ubijaju kulturni duh u nama. Prst mi je i dalje na čelu. Spreman da okine. Ostati prosjak ili prihvatiti ulogu u još jednom jeftinom porniću...

Pitanje je sad?

Predrag Balanesković