Lako je meni. Ja sam bila pionir.

Lako je meni, ja sam bila pionir. Položila sam zakletvu i tom prilikom se zaklela na mnoge univerzalne vrednosti (tada sam mislila da su samo pionirske). One su tada bile normalne. Tada je bilo normalno ići s roditeljima na more svakog leta, kupovati nove udžbenike svakog avgusta, završiti školu i naći posao, gledati Neven, Poletarac, Metlu bez drške, Kockicu,  Nedeljno popodne, noćni program (i prve spotove), filmove Bet Dejvis nedeljom oko pet... Skoro da nismo poznavali nikoga ko je umro od raka. Nismo čuli ni za jedno dete kidnapovano ispred škole. Slobodno smo se igrali na ulici do 11 uveče, ili dok ne popadamo od slatkog umora (ili dok se moja majka ne oglasi: „Deteee, imaš li ti kuću?!“). Glavni u ekipi je bio onaj ko ume da svira gitaru. Slušali smo dobru muziku. U Trst smo išli po farmerke, a u Mađarsku i Poljsku da se pravimo važni. Bili smo face jer smo bili nesvrstani. Dobro, bolovali smo od idelopoklonstva, obožavali Tita, gajili kult ličnosti, ali takvi smo oduvek, s Titom i bez njega, zar ne? Ne, ne. Ne žalim ja za Titom. Imala sam 10 godina kada je umro. Nisam stigla da ga zavolim. Ali, pamtim zbog čega sam volela svoju zemlju, bila ubeđena da je Vojvodina žitnica Evrope, i da nigde nije priroda tako lepa kao kod nas. Bili smo ozbiljno ponosni na svoju zemlju, jer je to zasluživala. Ljubav je bila uzajamna. I zemlja je volela nas.

Tebi je teško. Ti imaš 17 -18 godina. Bio si mali kada su te budile sirene i bombe. Na more si išao jednom s roditeljima, ali se toga i ne sećaš, jednom s vrtićem i možda jednom sa školom, a i to je bilo davno. Kupuješ polovne udžbenike, ispisane, iskrzane. Nisi odrastao uz školski program. Probali su neke Teletabise da ti uvale, srećom – nisu se primili. Nisi nigde putovao. Ne znaš da može da bude i drugačije. Ne znaš za bolje. Znaš za tri prsta. To je nešto mnogo važno. Podigneš tri prsta, i računaš pokazao si svetu njegovog Boga. Znaš za divljanje na stadionima, divljanje na demonstracijama, znaš da ambasade treba paliti, i mažnjavati patike dok u Begradu braniš Kosovo. Otac ti je verovatno bio mobilisan u ratovima u kojima nismo učestvovali. Majka ti je alhemičar – kuva ručak ni od čega. Glavni baja u ekipi je onaj kome tata za 18. rođendan kupi duplo veću kubikažu od IQ-a mladog vozača. Izađeš s ortacima, kupiš porodično pivo i sedneš u park. Neki drugi piju koktele, dok im napupele maloletnice sede u krilu. Ti si promašen. Neuspešan. Roditelji su ti promašeni i neuspešni. Siguran si da su oko tebe neprijatelji. Naročito preko granice, bilo koje. Zaludničiš u nekoj školi, iako znaš da se nećeš zaposliti. Počinješ da mrziš, a bunt ti se ne rađa. Jasno ti je da je besmislen. Da si mali i nikakav. Ne čitaš, jer ti niko osim profesora književnosti nije rekao da čitanje leči, a i on ti uvaljuje neku lektiru koja ne govori tvojim jezikom.

A onda država odluči da treba da budeš preponosan i presrećan što živiš u Srbiji. I forsira priču, ispira mozak, al’ sve nešto na silu. Bombarduje te nekim parolama, ali ti vidiš da te ne voli. Znaš da te ne voli. Jasno ti je da je nju baš briga za tebe.

Meni je lako. Bila sam pionir. Zaklela sam se na univerzalne vrednosti. Zelenim fićom smo i do Grčke stigli kad sam bila mala. Pamtim bolje, pa se možda boljem i mogu nadati. Al’ mi je tebe žao. Ni za šta nisi kriv.

Ljubinka Boba Nedić