Ljubazne devojke u potrazi za čime? (priča iz života)

Pričao mi je prijatelj

Topao dan, moje devojke, supruga i ćerka, se spremaju na odlazak na kupalište, sin internetiše, a ja dokon. Tu su me čekali. Uposliše me da odem da zamenim papuče koje je jedna od njih dve kupila i baš im hitno trebaju. Hajde, šta ću, slušam bez prigovora. Obučem zgužvane bermude, obujem sinovljeve papuče, koje su mi male ali šta ću, da tražim svoje, moram da požurim, pa hitno je! Zgrabim prvi bicikl do vrata i shvatim da je to onaj od pokojnog dede, razdrndan, dobar samo za smetlište, ali ga čuvam iz ljubavi prema dedi. Okrenem se da ga vratim i uzmem ispravan bicikl, kad me ugleda žena kako se vraćam, otkači kažiprstom u vazduhu znak Nike, to znači: vraćaj se, i ja se pokunjeno vratih ovom, klimavom biciklu, pa šta bude.

Odem u Liliku, iz milošte tako moje devojke zovu ovu prodavnicu, kad tamo nemaju odgovarajući broj papuča za zamenu. Upute me u drugu Liliku, a ja se dosetim, zamolim ih da telefoniraju i pitaju za odgovarajući broj, da ne idem zalud. Ljubazne devojke su odmah to proverile, rezervisale na moje ime, bog im sreće dao. Ja odoh zadovoljan. Vozim bicikl, kosa mi upada u usta, shvatim pa nisam stavio rajf (moj prijatelj ima dužu kosu i nosi rajf kako mu kosa ne bi smetala) tad se iznerviram, još postajem svestan da papuče samo što mi ne spadnu s nogu dok s mukom verglam bicikl iz prošlog veka.

- Ovo sam sad uradio i više nikad, ima same da sređuju svoje poslove-  mislim ja. U takvom ljutitom stanju stigoh ispred prodavnice. Na parkingu čučnuh da zaključam bicikl pored upravo parkiranog crnog velikog džipa ili poludžipa, nisam ga zagledao. Zaključah bicikl i onako znojav pogledah se u prozor džipa. Umalo se nisam onesvestio kad sam video kako izgledam. Sam sebe sam se prepao, kao da me je neko izvukao iz kontejnera. To me je dodatno unervozilo. Šta ću, bar mokru, od znoja, kosu da zagladim. Ulazim u prodavnicu, pokušavam da budem ljubazan.

- Dobar dan, izvolite. - cvrkuću sve tri devojke i sve tri se guraju pri otvaranju vrata.

- Dobar dan, ja sam došao da zamenim papuče. - jedna mi donosi tražene papuče, druga proverava račun, treća uzima ove, koje sam doneo, a sve tri se osmehuju, sve tri kruže oko mene kao sateliti, a ostale mušterije ni ne gledaju. I ja se malo oraspoložih, hvala nebesima na ovako ljubaznoj omladini.

- Molim Vas da od sad dolazite samo u našu prodavnicu. Ako nešto treba, samo izvolite. Mi ovde svašta imamo. Baš je vrućina napolju, zar ne? Izvolite sedite dok zapakujemo …. - cvrkuću preljubazno devojke u glas. Ništa više nisam razumeo, samo sam se smeškao, pretpostavljam, s tupavim osmehom na licu i klimao glavom kao one dečje igračke, klimalice, kad im opalim čvrgu na čelo.

Obavismo posao oko papuča, ljubazno im se zahvalih, krenuh ka već otvorenim vratima, one se opet guraju, jedva izađoh. One i dalje cvrkuću i mašu. Prolazim pored onog novog, velikog džipa, kačim kesu na kormanbicikla i da im još jednom mahnem, okrenem se, a one beže u radnju kao kad đavo beži od krsta: - Šta to bi, da nisu duha videle? - zbunjeno sam s mukom potrefio šifru lokota. I onda mi se razbistrilo, pa one su mislile da sam ja vlasnik džipa. Au, ala sam ih razočarao, dođe mi ih nekako žao. Pa, valjda su mislile da će me bar jedna … ne znam šta?  Sav u čudu, sav u neveric:  - Zar je to moguće, šta me snađe!

Vozio sam bicikl žurno, samo da što pre stignem kući, sad sam ja bežao kao đavo od krsta, potpuno nesvestan kose u očima, tesnih papuča, umora u nogama…

Posle sam pričao ženi: -Ne pitaju one ni da li sam oženjen, ni čije papuče menjam, a vidi se da su ženske papuče, možda imam ćerku? Pa zar mene, četrdeset petogodišnjeg, tuđeg čoveka? Imaju li one očeve, pa mogu tata da im budem?! Ništa njima nije bitno sem velikog novog auta, sem materijalnog. Ala su se osramotile, pa neka, valjda su nešto i naučile iz ove situacije.