Lutke

„Tražim čoveka“, rekao je filozof Diogen kada su ga upitali šta usred podneva traži sa upaljenim fenjerom, prolazeći ulicama Atine. Ne znam kako se Diogenova potraga završila, ali u savremenom društvu ponekad nam ni reflektor ne bi bio dovoljan. Ovaj deficit naročito je primetan u trenucima kada ste u životnom vrtlogu, koji vas vuče ka dnu. Tada postajete persona non grata i, neretko, bivate arhivirani. Ali ne plašite se... Ukoliko vam je sreća naklonjena, te prkoseći sili gravitacije uspete da se vinete u orbitu, naići ćete opet na ljude. Uspeh i moć su najjači afrodizijak. A budimo iskreni, kome su potrebni energetski vampiri koji vam kradu energiju i vreme svojim žalopojkama?

Smeh leči, dragi moji. Makar bio izveštačen. Danas je ionako sve prirodno demode. Ako možemo da se divimo veštačkim usnama, grudima, kosi, trepavicama i da gutamo male ili velike ekrane (zavisno koju dijagonalu tv-a imate) kada se starlete pojave na njima, zašto bi nam smetali lažni osmesi na lažnim ljudima... Ljudi oko nas... Prijatelji, poznanici, oni koje samo okrznemo krajičkom oka ili dodirom ramena u prolazu...  Neki od njih jesu, a neki mogu postati, ili naš dar od Boga, ili naša utopija. Sve zavisi od interesa kojim se rukovode, jer intuicija naspram manipulativnih tehnika pada u vodu.

Svakako, i želja da se sa nekim provodi vreme je interes. Ali, ona ima plemenit karakter. Ukoliko je, pak, objekat nečijeg interesovanja odskočna daska za njegov napredak na profesionalnom planu, ili zlatna koka koja će ga obezbediti egzistencijalno, treba da bude oprezan. I položaji u javnom, ili privatnom sektoru su podložni promenama, a svaka kokoš ne mora biti nosilja. Dakle, pažljivo mora pristupiti odabiru žrtve, jer vreme je dragoceno i ne treba ga trošiti uzalud. No, naš interešdžija se neće mnogo zabrinuti. Ako izgubi jednu bitku, ne znači da će izgubiti rat. Verovatno se rukovodi onom narodnom „jedan se otego', drugi se protego'“, što naše staramajke često koriste kada nas ohrabruju za neuzvraćene ljubavi.

On će svakako gledati da nađe plodno tlo koje će mu obezbediti prinose, koristeći Makijavelijevu krilaticu da „cilj opravdava sredstvo“. Džabe će dušmani da ga ogovaraju iza leđa, izvlačeći na površinu sav prljav veš iz njegove prošlosti. Današnja sredstva za čišćenje ne samo da skidaju sve fleke, nego imaju i regenerišuće dejstvo. Možemo mi da se busamo u grudi i da govorimo da nam je čist obraz i mirna savest, kao i san. Kad creva zakrče od gladi, ko će spavati? Ali, niko nam nije kriv kad hoćemo da budemo pošteni i iskreni.

Naš natčovek očito nema problem sa mirnom savešću, a ni sa nedostatkom sna. Moderni Aloa Vera dušeci obezbediće noćnu relaksaciju, a brojanje novčanica umesto ovaca verovatno deluje umirujuće, pogotovo kada znate da ih imate na računima... Slamarice su prevaziđene. Svakako, to što možda niste na meti osvajača može biti i dobro po vas, ukoliko ste prirodnjak u duši. Mir, tišina, nigde nikoga... Ma, nema šta da vas uguši... Izuzev ovih prolećnih alergena. Ali, srećom, postoje još tri godišnja doba. Ako ste, pak, od onih koji teško preživljavaju izdaju, ne budite poput Kalimera koji je stalno vikao: „Pa, to je nepravda“! Znajte da oni koji ljude tretiraju kao krpene lutke na kraju sami postaju to. Napuhana elokvencija greši... Ne čine velikim i bitnim čoveka ni njegove titule, ni njegova postignuća, ni njegova moć. Ljudi koje će to zaseniti su obični mediokriteti. Čoveka čini velikim poštovanje koje ima prema drugima. Saosećanje, empatija, milosrđe, iskrenost, vernost, čovekoljublje...  

Ne znam za vas, ali ja ću i dalje svakom čoveku prilaziti sa verom da je pošten i iskren, jer polazim od sebe. Ako neko pokuša da me prevari rečju ili delom, povrediće me, ali će sebe prevariti. Ja ću i dalje biti ono što jesam, ali on će u dubini sebe biti nečist. Svako od nas može drugome napraviti sijaset, bilo dobrih ili loših, stvari. U krajnjem skoru, i jedno i drugo se vraćaju učiniocu. Zato je bolje da nas kroz život vodi maksima: „Dobro čini i dobrom se nadaj...“ Imam i sebične razloge za to. Kažu da je zlo kratkog veka, a ja nameravam dugo da živim.

Marija S. Dedović