Moljci vam pojeli pamet

Moljci vam pojeli pamet... Sad vam i dušu grickaju. Sami ste krivi, živeli ste u mraku. Sve vam je smetalo... I vaše ruke i vaše oči su krive... Jer niste živeli. Sami ste sebi smestili. Svetlost vam smetala, spuštali ste pogled. Noć je bila vaša. Spavali ste, dok su drugi živeli. Sudbina vam dala poklon a vi to niste primetili. Zlatne kočije su prošle pored vas a vi slepi. Krali ste mi dah, nisam mogla da dišem. Pomerali ste mi tlo pod nogama, gubila sam ravnotežu... Gubila sam kontrolu... Sve je govorilo: “Odustani, odustani...” a ja bila gluva. I dobila nokaut. Pljas!

Moja ljubav je bila velika. Propustili ste je. Za vas nije imala nikakvu vrednost. A ja sam je skupo platila. Dobila samo bol. Vi ste samo hranili svoj ego... Jeli ste moje srce, grickali malo po malo... Bacali ste kamenje na moju dušu... Nema veze... Osećam... Nije praznina u meni. Ovde sam, na ovoj planeti. Ja ipak živa sam... I živim. Imam i tugu i radost u sebi. Možda sam rođena ranjena? Možda život ima pik na mene? Možda ništa nije onako kako izgleda? Ipak se borim... Ublažavam sve... Stavljam osmeh na lice. Preuzima na sebe obavezu da budem srećna. Da živim...

A živ si samo dok voliš.

Ja sam osoba. Imam ime. Ja sam jednina. I imam ličnost. Moje istine su kidale moje grudi. Povetarac je nosi šapate moje duše. Pokazivala sam osmeh a suze mi padale. Smenjivale se hrabrosti i slabosti... Junakinja današnjice sam ja. Nisam sama. Univerzum je moj saučesnik. On je video sve... On će nagraditi i vas i mene. Po zasluzi. Ne brinite više o mojoj realnosti, vi u njoj sada ne postojite. Nastavite da živite, na milost i nemilost svog haosa u glavi. Moljci vam pojeli pamet...

Zorica Zoja Mladenović