Možda mu se spava

On je, u najmanju ruku, nedorečen.

Prepolovili su ga i preplavili meandri nedočekanih jutara, za koje je slavio noć, veseo i u pijanstvu. Za njih je davao i svoje dnevne obaveze, laptop koji je teglio sa posla, minute čekanja autobusa, popušene cigarete, savete drugih da prestane da puši, prekore menadžera što je uopšte počeo da puši... Davao je svoju otuđenost od sveta.

Koristio se pročitanim knjigama, šarenilom iz svoje glave, leksičkim dosetkama, skromnim doprinosima, sve da bi bio jedan od njih. Jedan od menadžera. Stavljao se u poziciju ocenjivača, radoznalca, informisanog, snažnog čoveka sa satom na ruci. Prinosio je svoju glad za znanjem na marketinški žrtvenik.

Nije bilo nikoga u blizini dok je kuvao kafu i slušao Divljana tiho, da niko ne čuje. Da niko ne čuje kako želi da ga neko odnese. Bol je i nemoć nekad umela da mu pomuti svest, da ga pomahnitalo baci na pod, da ga zgazi i pljune mu u lice. Zato što je počeo da se prodaje. Beskompromisno, pohlepno i trulo.

Firma, PIB, serveri, tenderi, fakture, press, izveštaji, pozivi. Odlasci u banke, pošte, trezore, agencije. Mejlovi, mejlovi, mejlovi. Kuckanje na tastaturi, bez misli, bez slika, bez osećaja, bez vremena.

Digitalno je postalo važno. Njegova lična arhiva delovala mu je daleko, zatamnjeno i neupotrebljivo. Svet je počeo da nagriza njegovu Lepotu, onu ličnu i silno unutrašnju. Onu krhku, koja čuči tamo u njegovom potkrovlju, ispod gomile pokrivača, ispod mirisa narandži i vina, ispod dima, vode, ispod svakodnevice. Ali ona ne dopušta da se padne a ne ustane, ne dopušta da se napusti soba bez poljupca, brine, čeka, osluškuje, pomaže, donosi, ne prepušta ga samom sebi. Povešće ga jednog dana njegova Lepota na put oko sveta, a povešće i on sebe pravo u srž njene duše.

Jednog dana. Ona je njegova reč.

Jasna Rakićević