Nebo je unutra

Kako bismo reagovali da saznamo kako se na Zemlji nalazimo sa unutrašnje strane sfere, nebo koje gledamo je zapravo unutra, Sunce je možda veličine zrna graška, i slično?! Da se nađemo u takvom svetu, a da se sećamo i ovog poznatog nam, dobili bismo zgodnu priliku da uporedimo dva sveta. Jer biće da se ovi svetovi ne bi razlikovali samo po tome gde su nebesa.

Uporedićemo dva sveta sa konceptima Kabale – Drvetom života i Drvetom smrti. Ovaj poznati nam, sve ubrzaniji u svom hodu ka Novom (velikim početnim slovom, falusno uzdignuto), sam je po sebi dijagram razgradnje – Drvo smrti. Drvo smrti je skok u infinitezimalno, dijagram singulariteta, pad u beskrajno malo. Učenje po kojem je taj svet „zla“ samo senka sveta „dobra“ ovim dobija na težini. Jer Drvo smrti je senka Drveta života.

Drvo života dominira „unutrašnjim“ svetom. Ovde imamo prostor-vremensku ogromnost, fatum sam, aistoričnost. Tu jedan datum, cela godina, smrtna ličnost, ne znače mnogo. Zato je tu istorija obeshrabrena, mada nije zabranjena, a ni sasvim zaboravljena. No više se ceni mit.

Kada smo se jednom našli unutar ovog drugačijeg sveta moramo više znati o njegovoj fizici. Kako se uopšte izboriti sa saznanjem da smo sada unutar konkavne sfere zvane Zemlja, da su nebesa unutra a ne spolja? Možda bi se prvo mogli prisetiti onoga što smo znali, ako nas je zanimalo, o teorijama „Unutrašnje Zemlje“ dok još bejasmo u „normalnom“ svetu. Izvesna Korejšanska zajednica u Americi merila je obalu Floride posebnim uređajem (nazvaše ga rektalineator), kako bi dokazali da smo u unutrašnjosti sfere. Martin Gardner, koji je proučavao Alisu u zemlji čuda, tvrdio je da u modelu šuplje Zemlje svetlost putuje spiralnom putanjom i usporava prema jezgru takvog Univerzuma (odnosno Zemlje), koje mi nikada ne možemo dostići. Zanimljivo je da prema Ajnštajnu centra svemira nema.

Možda je to samo stvar perspektive. Koordinate možemo zameniti „cetralnim“, po formuli R*R/r, gde je R poluprečnik Zemlje, a r udaljenost od njenog centra. Poigrajmo se kalkulatorom. Radijus Zemlje je 6.371km. Tačka koja je samo 100km udaljena od središta Zemlje u „našem svetu“ je u ovom drugačijem oko 400.000 km „spolja“, u nekoj spoljnoj praznini, bolje da ne zamišljamo šta bi to bilo. Nešto na 6.000 km od centra „kod nas“, odnosno na 370km dubine, ovde je 400km „spolja“. Ono što je već 7.000km od centra, odnosno 650km visine, ovde je na 570km „dubine“ (koju bismo videli kao visinu). Rastojanje do Meseca, jedna svetlosna sekunda ili 300.000 km, daje tačku na 135,5km „od centra“, ili 6.300km „u dubinu“ (visinu). Rastojanje od Zemlje do Sunca daje u ovim koordinatama samo 271 metar od centra Sfere, dok je svetlosna godina od takvog centra udaljena samo 4,3 milimetra.

Vidimo kako infinitno postaje infinitezimalno, kao u Kabali. Tradicija nas uči da je Agarta skriveno središte znanja, u doba okultacije (Kali-juga) povučeno ispod Zemlje. Dobili smo drugačiju perspektivu, ali okultacija i dalje traje – samo se sada iz domena vremena seli u domen prostora, prostor-vremenski kontinuum je održan. Infinitnom vremenu ovakvog sveta odgovara infinitezimalni prostor.

Ali šta nam kaže poznata fizika – je li ovakav svet uopšte moguć? Velikan Džon Viler reče kako će u fizici ovog veka najznačajnija tema biti informacija. Sva kvantna stanja predstavljaju realizaciju nečeg jednostavnijeg – bitova informacija. Crne rupe takođe imaju veze sa prelaskom iz spoljnog u unutrašnje. Kako neko ide prema crnoj rupi, vreme teče sve sporije, barem tako izgleda spoljnom posmatraču. Kako ide prema centru crne rupe, ide ka sve manjim i manjim odstojanjima.

Prema Stivenu Hokingu količina informacija određena je površinom, a ne zapreminom crne rupe. Kada imamo informacije po površini, koje se prenose na trodimenzionalni prostor, tada imamo hologram. Prema teoriji fizičara Maladsene ceo svet možemo smatrati hologramom onoga što je prikazano na udaljenoj površini obzorja događaja crne rupe.

Svet je onda nešto kao Platonova pećina, odraz sveta ideja koji je daleko na površini. Bilo koja promena tamo, može uticati na bilo koju promenu ovde. Onda je sve moguće, pa i promena perspektive po kojoj gledamo u unutrašnji svemir, ili gledamo na spoljašnji, a ono što je unutra ostaje unutra.

Ili je možda Zemlja ipak ravna ploča…

Ivan Vukadinović