Neizdržljiva lakoća nepristojnosti

Ne vezuju se više ljudi za ljude u mom gradu. Ne gube strpljenje da nađu trpljenje. Vezivanje je odlika moralno i duhovno sakatih da nešto i nekog zadrže, da opstanu. Uglavnom se vezuju razni dvotočkaši za stabilne i otporne stubove. Ljudi počivaju slobodni, voljom i izborom koliko ta reč sadrži olova gde se pojam tog apsoluta osećaja iznedrio iz borbi na barikadama i gaji se spontano i neprikosnoveno. E, to je već privilegija originala! Da bude što jeste, da nametne i da se šegači sa plagijatorima.

A ulice odišu prkosnim manirima na čudjenje posetilaca. Gle, ljudi vam sreću i uzvraćaju poglede, zanemarujući vaše cipele, frizuru ili šminku, odevni predmet ili aksesoar kušajući vašu ljudskost i spremnost da bezuslovno nesmejano gledate na svet. A i kako bi drugačije? Pariz je svetilište duha i manira. Avangarda prkosnih i običnih. Mesto koje spaja i osvaja najuzvišenije i najniže i podiže stepen svesti od bezciljnog do korisnog i ništavnog do svrsishodnog. Gadura stara namrštena i podla. Sitni i mali podlac. Uplašeni par strogih navika. Nasmejana i bučna deca. Boje, mirisi i ukusi celog sveta, svih nacija, sa svih kontinenata. Pariz je svet,  jer je ceo svet u Parizu.

Dama sa šeširom u tirkizno-plavom kaputu, na pariškom besplatnom biciklu, preti sili privlačnosti užurbanim okretanjem pedala koje otkriva, pri svakom pritisku stopala snežnu  belinu mekih  butina umivenih u crne čipkaste podvezice.Kreće se neopterećena svojom pojavom, bez želje da ovlada drugima, da zanese i zavede, jer ona je žena, slobodna, pariška. Klizi ulicama grada nasuprot vozilima, jer se bicikli voze po gradu u kontra-smeru, a ona nezahvalna kao dvosmerna ulica bez semafora  samo  širi prolećni dah neizdržljive lakoće nepristojnosti. Prijatne za oko i duhovno nekorumpirane, pitke u oku posmatrača kome ne promiče ta erozija želja i htenja  koja se poštuje više nego da privlači. A ono što je za poštovanje, da li je za jebanje?

Dok posmatram dug jezični razgovor dveju duplji i usana na travnjaku Marsovog Polja, na onom pravougaonom prostoru oivičenom cvetnim alejama, stazama i platanima, izmedju Vojne Škole i Tornja, dvoje mladih i balavih, lepih i zanesenih maloletnika, prijatni žmarci i nepristojne misli mi se roje. Neki drugi klinci, tu na planeti, prisustvom u masi protestuju na svoj način. Gledam njihov revolt kako, bez teksta, a zar je potreban, ispisuje najduži i najjači slogan. Kloni nas se tiranine, ovde vlada spoj dvoje ljudi čiji su sokovi snažniji od svih tvojih niskosti i podlosti. Postojimo bez tebe i tebi sličnih i ništa što uradiš ne može da nas odagna od cilja. Sve vi nama možete dokle to hoćemo i ne možete više  kad odlučimo da nećemo. Čujem te reči i čitam natpise na zidu obližnje zgrade. „Vlast je kurac nemoćnih“ i „Zloupotreba zadovoljstva je preporučljiva,“.  Dostojanstveno se ljubimo, mi deca današnjice u najlepšem gradu na svetu ne mareći za vaša pravila i ustrojstva, govore njihove usne grickajući jedna drugu. Život je u nama, prenosiv, a vaš tek podnošljiv. Bogati smo ničim i svačim i ne učestvujemo u vašim izbornim svingerajima. A predsednički izbori u Francuskoj su za koji dan.

Za to vreme, gore na brdu Martru, gde usamljeni vinograd prkosi betonu, kraj najpoznatije kocke slikarskog miljea sveta, sedih vlasi i bistra pogleda, drže se za ruke i među tim isprepletenim prstima drže ceo svet, prošlost i budućnost čovečanstva,jedan čovek i jedna žena. Odmerenim koracima na uskim pločnicima, nekada sela nad gradom. Znaju da imaju jedno drugo, da poseduju što nijedna revolucija doneti neće, pažnju i poštovanje voljene osobe. Učestvovali su u studentskim protestima 1968 koji su se preneli i potresli pola Evrope. Male ribe u jatu u korist velikih i gladnih koje su progutale, potom izbljuvale. Znaju sada.  Da sada u poznim godinama da je dah mladosti pogodan za igru uloga koja se generacijski nameće iz udobnih mračnih salona. Menjaju se poprišta na kontinentima u zavisnosti od bačene kockice, ali igra traje, uprkos nama, uprkos toj mladosti i u korist mlohavih igrača.

The game is over.

Dragan Pajović