Neka čudna zemlja bez ljudi

Nisam na ulici, ne duvaju hladni vetrovi, sam sam u svojoj sobi, u svoja četiri zida, a kao da duvaju vetrovi sa svih strana, obrazi su rumeni poput mraza kad opale drvo, kao da svaki deo mog srca je hladni kristal, izuntra gorim, gori sve u meni. Sanjam te, ne budi mi se, otvorim oči i tonem u dubok san. Gledam tvoje oči, šaraju moju dušu iznutra, gledam tvoje lice, prodire mi u svaku poru moje duše, gledam tvoje grudi, vidim zelena polja, negde vidim koju ružu, nežna kao i sama njena latica. Vire dve ruže rumene, puštaju korene, tu su i dve planine visoke i do samog sunca. Polako spuštam pogled, vidim more gde je tvoj stomak i jedno napušteno ostrvo, gde bi trebalo moje usne da stanuju.

Provalija sve dublja i dublja, a nikud kraja, jedva izaći, izlazim nekako, spuštam pogled malo dalje, vidim dve reke, poput Save i Dunava, ulivaju se u jos deset manjih, svaka od tih manjih reka počinje na prvo slovo tvoga imena i prezimena, neke su prosto dobile po nečem drugom. Prva se zove Atraktivnost, druga Skromnost, treća Prefinjenost, četvrta Duševnost, peta Sujetnost, sesta Ljubaznost, sedma Umiljatost, osma Diplomatija, deveta Posesivnost i deseta Nepredvidljivost.

Jedva izvukoh oči sa jednog dela, a već ti gledam drugi deo tela, vidim ravno polje puno suncokreta, a gore planina, čini mi se da je visoka sve do neba. Šetam se poljem suncokreta; kako sa planine dune vetar, tako suncokreti oboriše glave, ta velika planina deli se na dve manje, a nigde sunca na vidiku. A suncokreti obaraju glave, cvetaju, ne treba im sunce, ima neka magija u toj planini, čudna je; u stvari, nije jedna, već dve. Idem polako prema leđima, uf, ravno, ravno, krivudavo, krivudavo, ravno, krivudavo, odjednom kraj, vidim opet nebo i jedan put prema tvom vratu, očima,usnama. Idem polako, klimav most, pazim da ne padnem, nekako ti dođem do vrata, vidim neku veliku džunglu, puna je nekog čudnog drveća, listovi na drvetu su crni, ima i lijana, opet crne boje, možes komotno sa jedne strane na drugu, a ne možeš da padneš koliko su velike i guste. Izvukoh se ja nekako, kopam rukama, dođoh ti do nosa, polako se spuštam, a sve je kao neki topogan, spuštam se i spuštam se, dođoh do nekog vulkana, a to su tvoje usne. Vidim neku svetlost, plava, sija, oslepeo bih od nje, ali ne dam se, gledam i gledam. Odjednom sam se sapleo, padam i padam, padam i padam, upadoh u neku jamu, u njoj mračno, a tračak svetlosti samo vidim na trenutke, toplo je, nije hladno, krenem da se penjem prema izlazu i opet se vratim gde sam i bio. Čujem kako slatko dišeš, osećam te, nešto mi govoriš, ja sve brže hoću da izađem napolje, izašao sam, tu sam, kraj tebe, ležiš pored mene, a to je ipak samo san, a znam da će biti java, siguran sam u to.

Petar Bursać