Nemoj mi se više smeškati

Ako želiš da te čujem, ti pomiluj moju dušu. Nemoj mi se više smeškati... Već duže vreme, mene je strah od tvog osmeha. Svaki put me iznenadio, pa nisam imala vremena da se zaštitim. Nenavikla na laži i lažne osmehe, uvek sam nasedala. Nije lako suočiti se sa saznanjima. Dođu mi trenutci, kada više ne znam ništa i ne razumem ništa. Tada sam sama... Sama ja i ništa... Ništavilo oko mene. A ja zaboravljena i izgubljena u njemu. I strah... Strah da ću ostati zauvek zarobljena u tom ništavilu. Ostajem bez vazduha. Trenuci koji traju kao večnost. Ti si kriv. Sve je to zbog tvog neiskrenog osmeha. Mislila sam da je mojoj duši udobno sa tobom... Da sam pronašla dom. A ti me samo držao u fioci. Izdao si me. Nemoj mi se više smeškati...

Pogledaj u moje očima, u njima je bio odraz mojih snova... Sada je tu samo praznina... Ja sam živela unutra, nisi to znao. Nisi znao šta sve imam unutra... Nisi znao da budeš blizu mene. Nisi znao da budiš moje snove. Nisi znao da voliš i ono najgore u meni. Nisi znao gde da me vodiš, gde da idemo, nisi znao da hodaš pored mene... Samo si lutao, dok nisi zalutao, dok se nismo izgubili. U trci sa vremenom i problemima, zaboravljao si da živiš. Iskliznulo je sve iz naših ruku... Zato se odričem tebe. Ti ne znaš da letiš, ti ne znaš da vodiš. Ti nisi u srcu držao prave vrednosti... Veliko srce je važno.

Samo sam želela da se radujem, da se smejem, da volim. Da me grliš dok spavam, da me držiš za ruku dok hodam. Samo sam želela da budeš pored mene dok padam. Da budeš uz mene u samoći. Samo sam želela da ponekad umesto reči, čujem tvoj dah. Da pretvoriš u osmeh, svaki moj uzdah. Bio si moj anđeo... Bio si moj svet... Znaš, čak sam pomislila da je moja sudbina plač... Sada odbijam takvu sudbinu... Izazivam je da mi pošalje smeh. Izazivam je da mi da nekoga kome će dovoljno stati.

Zorica Zoja Mladenović