Neobuzdana ljubav lava i lavice (drugi deo)

Mili moj,

Stojim iznad ponora, visoko. Gledam nebo, mili. Šaljem ti vrele uzdahe požude. Utroba se grči od želje za tobom. Zamišljam te... Krčiš neprohodan put do mene, dok te grmlje šiba po licu i telu. Sa lakoćim se probijaš do mene.

Čekam te... Stojim iznad tebe. Kao kip boginje koju ti voliš. Ogromnim koracima dolaziš do mene... Ne uzmičem. Čekam te, spasioče moj. Zatvaram oči i osluškujem tvoje korake i otkucaje tvoga srca. Telo mi se uvija od želje i strasti. Lebdi u vazduhu kao otkinut list drveta. Pružam ruke ka nebu i u bunilu šapućem tvoje ime. Oboźavam te. Kao kult. Kao osudjenik poslednju želju. Moj glas odzvanja u tišini. Čujem eho svojih misli i želja. Zuji mi u ušima pesma koju tebi šaljem, da ti posvetli put do mene. Čućeš je samo ti…

Ispijam vino požude i bacam čašu u ambis svojih strahova. Tu zlatnu čašu žrtvujem demonima ljubomore i nepoverenja. Da zavaram trag. Da se ljubav slobodno probije na moje skute i do mog srca. Teram vrane laži od sebe, propadnite bedni stvorovi u crnu zemljicu. Neka vas pojedu crvi sumnje. Pustite moje slavuje da lete. Tebi ih šaljem, mili.

Sklapam ruke u molitvu. Usne šapuću ljubav i sleće proleće u moju kosu. Posipam ruže na stazu kojom ćeš ti doći do mene. Da ti poželim dobrodošlicu cvećem... Napojim te rosom moga tela i nahranim hranom moje ljubavi.

Osećam blizu si... Tvoji koraci su laki i tako prepoznatljivi. Samo ti tako hodaš. Odlučno i hrabro. Snažnim rukama sklanjaš prepreke koje te odvajaju od mene. Gle, vidim te. Srce treperi od uzbudjenja! Usne bi nešto rekle, ali nemaju snage za to.

Osećam slabost... U preponama, u kolenima, rukama... Pašću ako me ne dohvatiš. Požuri mili. Uhvati me! Vuče me ponor! Ne daj me! Vičem, ali ne ispuštam ni glasa... Nejaka sam... Omlitavela od čežnje i želje za tobom. Pružam ruke nade ka tebi. Samo još malo... Trčiš ka meni. Znam da ćeš me spasiti. Spasiti od sveg zla. Tvoja boginja je ranjiva. Zagnojile su joj rane. Samo ti ćeš ih izlečiti. Ti si moj čudotvorni melem. Lek koji će izlečiti ožiljke... Ostaće samo podsetnik da je nekad ova duša krvarila i mnogo izgubila. Jedva je ostala živa. Izmrcvarile su je utvare tame, iznikle u nekoj tmini života…

A, onda me uhvatiš snažnim rukama i stegneš u najtopliji zagrljaj na svetu. Staviš svoje usne na moje crvene od vina, koje sam pila u tvoju čast! Svojim dahom mi vraćaš život, jer sam obamrla od slabosti. Šibali su me vetrovi i nosili orkani po ponoru beznadja, jer ti nisi bio tu. Lebdela sam iznad ambisa, strahujući da me ne prožderu zloba i nevolja, koje vrebaju iza svake okuke. Ali, imala sam snagu! Ti si mi je dao! Čula sam da me zoveš i da si ti u stvari do mene i u meni zauvek. Čula sam te srcem... Slušala sam tvoj dubok glas... On mi je bio smernica i putokaz za spas.

Sada lebdimo spojeni u zagrljaju i poljupcu. Poslali smo zveri ludila u ponor, a mi letimo sa pticama put ljubavi. Spustila sam ti glavu na rame... Ti si mi obgrlio struk. Obučeni smo u belo... Hodamo po oblacima i šaljemo ljubav svim živim stvorovima oko nas. Svi mam se klanjaju, jer su došli novi godpodari. Sada vlada ljubav i harmonija... Tako će ostati dok i zadnji atom ljubavi i života ima u nama. Ovo ti pišem jer moja ljubav ka tebi je jedino što me pokreće i daje snagu za život. Nisam savršena, ali te savršeno volim.

Zato, oprosti svojoj dušici… Volim te zauvek!

 Tvoja Medena.

Siniša Stamenković