Nešto lepo

Jednog leta, kad sam imala četiri godine, išla sam na more fićom sa tečom (vozač) i tatom napred, a mama, tetka, brat od tetke i ja smo sedeli pozadi. Bio je to onaj fića što su se vrata na gore otvarala. 

Putovali smo  u Rogač Duće kod Omiša, lepo malo mesto. Smestili smo se i ubrzo upoznali sa ostalim gostima te kuće. Bilo je i dece. A u blizini su bili smešteni prijatelji mojih roditelja sa kojima smo zajedno odlazili na plažu i ručkove. Njihova deca su  nešto starija od mene i mog brata. 

Jednom, tako sa plaže odemo u obližnji restoran na ručak. Dok smo sedali za sto, bila sam nestrpljiva i kukala da sam gladna. Mama je pokušavala da me umiri, a i druga deca su mi govorila da će uskoro ručak i da sačekam. E, onda kada je stiglo predjelo, nije mi se sviđalo, pa je mama rekla da sačekam supu. Stalno sam kukala i kad je stigla supa nije mi se sviđala i nisam ni to htela. Mama mi je lepo objašnjavala, dok su me svi posmatrali, da treba da jedem i ako mi se ne sviđa, da uvek sve treba jesti. A ja neću pa neću. Onda je tata rekao: " Pusti je, možda će drugo hteti da jede što stiže  posle supe." " Dobro." kazala je mama, sad već malo ljuta "ali ono drugo ima sve što ti stavim u tanjir da pojedeš. Jesi li razumela?" Ne znam jesam li razumela, jer ni ono drugo nisam htela da jedem, jer mi se nije sviđalo, pa sam sve kretala da povraćam, kako me je mama  posle mnogo vremena i ubeđivanja, počela terati da jedem. Onda sam i stisnula zube da ne može da mi stavi hranu. Hrana je sigurno bila ukusna, jer sam tamo skoro svaki dan jela i nisam pravila problem. Nego taj dan, ko zna šta je to bilo da sam prkosila? I u jednom momentu mama mi se obratila i rekla sva nasmejana : "Ajde Romana samnom da ti pokažem nešto lepo."  Vedra ona, vesela i ja, misleći ko zna šta ću to lepo videti. Odvela me je iza ćoška  restorana i isprašila po turu. Bila je ljuta i tiho je vikala, ali ne dovoljno tiho, jer ju je čuo kuvar koji je provirio kroz prozor. Mama je i njega nagrdila da gleda svoja posla i čovek je samo uvukao glavu u kuhinju. Meni je ozbiljno pripretila da ako slučajno budem bilo šta odbila što mi ponudi, da će me opet ovde dovesti i naprašiti. Šta mi je drugo preostalo osim da nabacim osmeh, sednem za sto i sve lepo pojedem. Niko ništa nije primetio, ni tata. Nije mu palo na pamet da me je naprašila, ali je čika Ivan na kraju pitao: "Šta je to tako bilo lepo što ti je mama pokazala, pa da i mi vidimo ?"  "Malo po turu…" rekla sam.  "To baš nije lepo." Ali nisam plakala, nije me ni bolelo. Otrčala sam da se igram sa decom i bratom kao da ništa nije bilo, sita, a ne gladna, zadovoljna, a ne mrzovoljna. Dugo su se posle  prijatelji zadirkivali i pozivali na "nešto lepo".

Prošlo je mnogo godina i tako, pričajući sa prijateljem o batinama, da nekad i nisu strašne, da je i batina iz raja izašla, on je odgovorio : "Da je batina dobra, onda bi u raju i ostala."

Romana Klem