Nije do nas, a do koga je?

Od malena nas uče da verujemo da je čovek razumno biće i da je razum ono što ga čini superiornim nad ostalim živim stvorovima. To je mantra koju nam ponavljaju dok ne poverujemo u nju, a kad poverujemo, zadenemo razum za levo uvo i nastavimo da se ponašamo još nerazumnije no naši prethodnici. Tako je već vekovima unazad, ali poprima sve šire razmere i sve se manje borimo protiv toga. Beskrajna je lista pogrešaka koje čini razumno biće zvano čovek. Sve je veći broj i obim aktivnosti koje vode ka samouništenju, i uprkos očiglednosti sunovrata niz nizbrdicu sopstvenih  nepodobština i dalje ih činimo, i samo se ponekad javi neki kritički glas koji vrlo brzo biva ućutkan i zaboravljen.

Glad za imanjem je nadjačala glad za znanjem, stvaraocima  komanduju potrošački nagoni, a deca nam se rađaju i rastu ispod mača autodestrukcije. U vremenu sadašnjem, kada se materijalnoj dobiti svi klanjaju kao vrhovnom božanstvu, postalo je nebitno hoće li i šta će ostati za neke buduće generacije od ovog sveta koji nam je dat na uživanje za života, a koji trošimo nemilice i uništavamo bezočno, uprkos tom hvaljenom razumu koji bi trebao biti zalog za sasvim suprotno ponašanje od onog koje je danas na snazi.

Stojim na mostu ispod kojeg je pre tridesetak godina proticao bistar i žuborav potok, pun malih riba i žabica, obala obraslih zelenilom. U ševaru su se gnezdile divlje patke i na obalama se igrala bezbrižna deca. Pre samo tridesetak godina su na ovom potoku radile dve vodenice, seoske hraniteljke. Ništa od toga nije ostalo, potoka više nema, samo ovaj most i špalir vrba i rakite  svedoče o njegovom nekadašnjem toku.  Sve veća gomila đubreta i svakovrsnog  otpada pak, svedoče o nepostojanju svesti i zdravog razuma kod stanovnika okolnih kuća, kojima očigledno ne smeta ni smeće ni oni koji ga bacaju. Nekad se domovina branila lepotom, čašću i znanjem. Danas se ne brani ni sa čim. Nek žive nemar, bahatost i neznanje!