Nije strašno biti sam, strašno je misliti da nisi sam

Čovek, od samog početka sopstvenog razvoja, izgrađuje neki svoj kriterijum. Ponašamo se prema nekom svom merilu procene uspešnosti, poželjnosti i ponašanja. Čovekovo napredovanje postavlja i standarde po kojima kriterijumi rastu, što je dobro u odnosu na opadanje kriterijuma. Sa godinama naši aršini, skale, norme, principi sjedinjavaju se u jedno merilo. Najčešća promena kriterijuma su starost, nemaština, ljubavna nezadovoljstva. Starenje budi strah u čoveku. Svođenjem računa u svom životu, neko je ustoličen u bračnoj i porodičnoj idili, neko samo misli da živi u “idili“, neko je ostavljen ili ostavi sve zarad potrage za većom srećom, neko je promašio sve što je želeo, neko je upropastio sve što je imao. Neko je zaista srećan sa svojim partnerom iz prvog pokušaja, neko iz trećeg, petog... Neko nikad.

Iz hiljadu i jednog razloga, ljudi u poznim godinama menjaju svoje kriterijume u zavisnosti od emocionalnog statusa i materijalnog stanja. Materijalno, koliko god to osporavali, osnova je kvaliteta življenja. Da se ne lažemo, ali bez prebijene pare čovek nije pristao nigde, pa ni sebi samom. Ne moraju svi biti bogati, ali osnovno imanje za normalan život u današnje vreme je uspeh. Kad se ima to osnovno ili više od osnovnog, e tad fali emocionalno zadovoljstvo. Golog ljubavnog ima na pretek, a emocionalno je već odavno u deficitu.

Ljudi su toliko ogrubeli da su zaboravili na davanje i primanje emocija. Stvoren je neki zid između osećanja i potrebe. Tolika grubost povređuje svako biće koje zna da voli. Koga voleti? Hladan subjekat. Zato je najviše emotivno praznih i nezadovoljnih ljudi. Ljubav je kao kiseonik i svako emotivno biće čezne za tim uzdisajem. Što je sasvim normalan osećaj. Reč “nemaština” ne podrazumeva samo materijalno, već i duhovno.

Po statistici, iskonska ljubav je ušla u veliku nemaštinu. Zastrašujuće je koliko ljudi i ne žele da je ožive, zažive, oporave, nazovite kako god hoćete, ali najniža crta čoveka je kad svesno ne želi da voli. Koliko se da primetiti iz realnih primera, dolazi vreme samaca. Još po koja zajednica, nije nam uteha. Brakovi kao “institucije” sve su klimaviji i sve kraće traju, dok samoće sve stabilnije zauzimaju svoja slobodna mesta.

Sonja Grbović Radovanović