O čemu pisati danas

„Mi pisci smo prokleta stvorenja.“ , zaključih kada sam se našla u situaciji da sam shvatila da sam izgubila i previše vremena u naizmeničnim radnjama pokušavanja da napišem kvalitetan tekst za sutrašnje objavljivanje i kuliranja, gde bih se bavila drugim stvarima. Kada imamo inspiraciju, napišemo dobar tekst, jedva čekamo objavljivanje i samo što se ne popnemo na glavu onome ko naš tekst objavljuje (što verujem da je glavni razlog upuštanja u pisanje, upravo ta dečija euforija), a kada nemamo inspiraciju onda se psihološki vrtimo u krug kao panteri u kavezu, ili čekamo poslednji momenat kako bi nas pukao adrenalin da napišemo nešto smisleno. Međutim, iz svega ovoga se javlja misao: „Šta ako je u celom svetu tako?“. Zapravo, šta to utiče na kvalitet pisanja koji nedostaje piscima današnjice (gde je nesumnjivo prisutan veliki talenat za manipulacije, senzacionalizam i neko prilično sektašenje), ali i novinarima koji bi zapravo trebalo da se pridržavaju onih pravila objektivnog, tačnog, pa i kritičkog i argumentovanog izveštavanja? Nekada je kvalitetna knjiga bila rezervisana za svakog koji je bio otvorenog uma za shvatanje i prihvatanje vrednosti, kao i za dodatno neformalno obrazovanje, bila je finansijski priuštiva i uvek dostupna, čak je i formalno obrazovanje išlo u smeru da se knjiga voli, čuva i brani kao vrednost. A, danas su knjige skupe, a ljudi zatupljeni. Zašto se dogodila ta involucija?

Kada je nastupila era informacionih tehnologija i globalizacija, ljudi su postali prezasićeni informacijama. To pogađa sve strukture u društvu, pa i pisce, novinare i intelektualce. Prezasićenost informacijama i navika da ih dobijamo brzinom svetlosti na Guglu, odvratila nas je od čitanja knjiga ili dužih tekstova, jer je taj proces i prespor za naš mozak. Sve ono što je počelo da nas interesuje zapravo je obojeno manipulacijom i senzacijom. Celoj medijskoj mašineriji ništa drugo nije ni preostalo nego da se bori za senzaciju i da izmanipuliše što više prostora. Na kraju je to pogodilo i pisce, odnosno navelo je ljude bez konkretne ideje da se bave time i da pišu bestselere, koji su ništa drugo do pitke veštačke limunade iz kesice, a kancerogeni kao i aspartam-zaslađivač koji se dodaje praškovima za piće. Zaslađivači i praškovi za razblaživanje sa zdravim razumom.

Onda se ja žalim kako danas nemam inspiracije. Pa, ceo svet očigledno nema inspiracije. I, onda jesam li na kraju krajeva pristala da pišem jedan tekst nedeljno? Ne kažem da treba bez pardona i blama da napišem nešto jeftino i glupo, već imam dovoljno vremena da osmislim nešto smisleno. Kao što je to nekada bilo sa piscima i novinarima. Milina jedna. Htedoh reći, zašto se žalim, onda kada je ceo svet u mašineriji kada se tekstovi čitaju i pišu od danas do sutra, ili pak iz sata u sat, gde si dužan da „rodiš“ tekst i informaciju, da izlupetaš bilošta i uvaljaš narodu šta god samo da ima sadržaja u predstojećem broju. Meni je barem pružena šansa i vreme da napišem nešto kvalitetno. Da učestvujem u razbijanju medijske mašinerije za mlevenje, razvodnjavanje i smekšavanje mozgova.

Da li su pisci baš toliko prokleti? U današnje vreme da, budući da se konstano borimo da ne podlegnemo informacijama kojima se zasićujemo na dnevnoj bazi, a budući da je sve to jako nagomilano smeće, imamo problem da sve to izbacimo iz glave i omogućimo neometan protok čiste inspiracije. U doba kada su se knjige čitale, jer tada mozak nije bio toliko opterećen i bombarodvan glupostima svakodnevno, pa su ljudi mogli neometano da pomisle na knjigu, da posegnu za njom i da joj se posvete, pisci i novinari su imali mnogo više inspiracije i mnogo bolje su funkcionisali i poštovali rokove za tekstove.

No, to možda jeste uzrok mog manjka inspiracije od proteklih dana do momenta kada pišem ovaj tekst, da mi je od tolikog info smeća mozak pod opterećenjem i bez ideje, ali to nikako nije opravdanje. Već imam razlog da iznova tvrdim da je ceo svet zatupljen, da se nalazimo u mraku i da moramo da ugasimo TV (pre nego što on ugasi nas), bacimo štampu u smeće i da se izborimo za to da naš um bude mnogo selektivniji na internetu. Kad već ne možemo internet da učinimo selektivnijim, doziranim i svakako pristojnijim, trebalo bi da nam bude jasno da pristupamo deponiji informacija koju ako nastavimo da upijamo može samo da se kiseli u našem umu i da gori naše ganglije dok nas ne zapahne sveopšti smrad truleži od kojeg ne može da se diše. Zvanična psihologija se koristi izrazom „mentalna higijena“, sigurno je da bismo mogli da osmislimo izraz „higijena informisanja“.

O tome ću pisati narednog utorka, dok se ostatak sveta pita ili ne pita o čemu će da piše ili šta će da čita, nego je bitno samo izasrati nešto, internet ionako nema ručku za puštanje vode. 

Radmila Stolić