O knjigama i likovima

Mute mi se Merso, Santjago i Jozef K. po glavi. Ne znam i dalje ko je od njih u pravu. Možda ću na kraju teksta znati. A možda jednostavno ostane samo spis kao i svaki do sada. Ko je od njih odreagovao kako treba? Šta je uopšte to ‘kako treba’? I šta je to ‘u pravu’? Ljudi su drugačiji pa su drugačiji i to je de facto. Ko hoće da poštuje neka poštuje, ko neće ne mora. Ako će da odreaguje, neka odreaguje. Ako bira da njegova reakcija bude nereagovanje, I to je u redu.

U daljini čujem saksofon. Sada mi prianja za duš. Savršeni tonovi se mešaju sa mislima o akciji I mirovanju. Mogla bih tu da uvrstim I mladog nam Hamleta, pa da napravimo četiri primera I oblika života. Četiri jahača apokalipse. Svi su akteri, a svi pasivni junaci. Onaj čičica na kraju ,Procesa’ mi se najviše dopada. Onaj što sedi I čeka da se odluči o njegovoj sudbini. E da,da, baš taj! On je slika I prilika sve četvorice. Sede I čekaju. A možda im tako odgovara? Možda. Ipak, Kami nam ne daje toliki uvid u Mersoova razmišljanja koliko je neophodno da se stvori slika o psihi jedne osobe. Pa on ostaje misterija. Mada, to njegovo nereagovanje, za koje mu svi toliko sude, meni uopšte nije prestup. Ne vidim to, I verujem da nikada ni neću, videti kao greh što je neko odlučio da bude sam sa svojim mislima, I da ekspresije svodi na minimum izražavanja. Verovatno bih isto tako odreagovala, odnosno ne odreagovala, u tim situacijama. Ne krivim nikoga za njihove reakcije I mislim da u tome leži osnov za toleranciju.

Poznata melodija mi reže opnu, ali volim je kao I prvog puta. Ljubav ne jenjava. Čak I raste, može se reći. Pesma I ja proživljavamo lepe momente. Ona je moj verni pratilac. Samo za muziku sa sigurnošću znam da će uvek biti tu za mene. Samo za muziku. Da ćemo proizvesti zajedno mnogo lepih rečenica I slikarskih poteza kičicom. Pomaže mi da razbijem u sebi grč. I, evo, opet sebe hvatam kako želim da pojačam još jače zvuk. Moje uši su se privikle I malo mi još fali do dobrog osećaja. Sad je moj vrhunac razbijen I ne osećam ništa. I opet ona čuvena ,,Kako malo treba da se bude srećan, a kako nam to malo uvek fali.’’ Mislim da sam parafrazirala. Nema veze, to je u redu.

Volim svoje slobodno vreme, bez upadica, bez pitanja, bez gluposti. Moje je I samo moje. Ne dam ga nikome. Ako je to sebičnost, osudite me. Ako sudite Mersou, sudite I meni. Ali uživam u njemu. Volim ga. Da, sa sigurnošću mogu reći da ga volim. Volim muziku I volim slobodno vreme. Ne volim demokratiju, birokratiju, demagogiju, politiku, stege. Ne volim da sam stegnuta. Hoću slobodu.

Želim da postignem taj nivo da sam slobodna I među million ljudi. Da se moja anksioznost ne ispoljava među njima. Ljudi žive I živeće. Niko ne planira sigurno da se meni skloni samo zato što se osećam nelagodno. Tu su pa su tu. Dobro im je, našli su svoje mesto u prostoru. Ne osećaju da ga ne zaslužuju. Kao što ja osećam. Dobro im je I ne razmišljaju zašto im je dobro kad im je dobro. Već samo uživaju u tom osećaju. Možda previše mrze svoj život pa uživaju u tim dragocenim momentima, koji zapravo nisu dragoceni ali se njima tako čini jer vode jedan zatvorenički život iz ,Proklete avlije’.

Vode… Kako je to čudno. Ispada da čovek stalno nešto vodi-ljubav, život, razgovor. A zapravo, zar nisu to stvari kod kojih oni čoveka vode? To ide po inerciji, ne? Ili se čovek toliko izveštio da ne dozvoljava da takve stvari idu svojim tokom, već ih on usmerava? Gde je tu lepota? Očigledno je nema. Ostala na putu dok smo odlučili da smo svi rođeni da budemo prvi. Tako je, budimo vodilje! Ne dopustimo lepoti da izađe iz kaveza. Mi smo tako programirani, što da ne I sloboda.

Kakva bre sloboda. Vežimo je da ne može da upravlja nama! Budimo oni bičevaoci na kraju Kafkinog romana. Na kraju Jozefovog života. On se uplašio kad je video taj prizor, ali zašto kad je on sam tako želeo? Nije ipak siguran da je to želeo? E pa, drugar, sad je kasno za ,nisam siguran’. Hteo si to. Hteo si pravdu, ali sada ti se ne sviđa kada si prisutan dok se pravda izvršava. Gledaš ružnu stranu želje I ne dopada ti se. Ali, sad je kasno za to. Poželeo si I ostvarilo se. Sve što sada možeš je da se kaješ. Za to uvek ima vremena i razloga. Jer, svaka odluka je podjednako teška. Nikad ne znaš ko će umreti kada stigneš dugme želje. Tako to ide. Neizvesnot, zar ne? Proganja te I nervira? Želiš da nestane? Kao I savest? E pa, navikni se na nju. Ne planira da ode, kao ni ljudi koji te čine nervoznim, I u sauni života čine samo da se još brže znojiš. Biće tu još neko vreme. Makar dok si živ. A ako ipak shvatiš da ne možeš toliko da ostaneš jer ćeš dehidrirati, uvek ti ostaje kamenolom*. Tamo uvek ima mesta. Mesec će te sačekati, nije problem.