Od fanatizma do ravnodušnosti...

Kad sam bio dete, svi su tada navijali u mom rodnom gradu za Zvezdu ili Partizan. Jedino moj mlađi brat je u inat svih nas-navijao za tadašnjeg prvoligaša Sutjevsku iz Nikšića kako je on to izgovarao. Pokazalo se u praksi da je to vrlo inteligentno opredeljenje. U periodu od 10-15-te godine više sam se tukao sa vršnjacima i komšijama zbog te iste “Zvezde”, no zbog bilo kog drugog razloga. Naprosto tako je to vreme bilo, ali to nije bitno za ovu priču, bitan je entuzijazam i ozbiljnost kako sam tada doživljavao navijačku euforiju!?

Lično mislim da sam se kao 14-togodišnjak tada više nervirao kad izgubi Zvezda, no njihova uprava i fudbaleri zajedno. Sa 15 godina sam već ubacivao drva u podrume komšijama, ne bi li zaradio novac za put do Beograda i do čuvene Marakane...gde se tada naravno igrao veliki večiti derbi Zvezda-Partizan.

Zanimljivo je, da je moj rodni grad bio daleko od Marakane tačno 405 kilometara. Dakle, daleko u kilometrima, ali blizu srcu, blizu opseni da je to važnije od života i bilo čega drugoga tada. I da, zanimlivo je da sam tada putovao do Marakane te godine autobusom, krenuli smo u 22h u Subotu, a već u Nedelju u 6h ujutru bili smo na Slaviji, u centru sveta činilo mi se tada.

Derbi se igrao jedne jeseni 70-tih godina, baš neko popodne u 16h, stadion pun kao oko, a mi iz unutrašnjosti smo bili na Severu naravno, tamo su i tad bile najjeftinije karte, što je bilo vrlo bitno.

To je bilo one godine kad su briljirali i debitovali čuveni Dule Savić i Zoran Filipović, i baš na toj utamici te 74. godine u oktobru mesecu, Zoran Filopović je dao jedini Gol Partizanu u 89. minutu, koji naravno nisam ni video, jer je publika skočila s mesta i pokrila mi vidik ka golu. Tragedija veća nije mogla da mi se desi možete zamisliti. Koja tuga i tragedija rekoh, putuješ celu noć da gledaš derbi, i neki tamo navijači skoče s mesta i onemoguće ti da vidiš jedini gol na utamici, i to baš na prvom derbiju koji gledaš u svom životu. Zašto je to bilo bitno tada, pa naravno kada sam se vratio kući, a to je bilo oko 5h ujutru, to jest  u ponedeljak...morali smo već u 8 ujutru u školu. A tamo nas čekaju stotine učenika, drugova, komšija, da nas pitaju kako je bilo na utakmici!?A mi smo tada bili za njih junaci dana, važne face koje su gledale “Derbi večitih“.

Prošle su brzo narednih par godina, a već sa 19 godina otišao sam iz rodnog mi grada, i to pravac Beograd… Misleći da će mi blizina Marakane i sam Beograd značiti mnogo i da će me to baš usrećiti apropo fudbala, navijaštva, atmosfere i sve te sportske i fudbalske magije što bi se reklo!?

I šta se desilo, već u 25. godini sam stanovao 200 metara od stadiona "Marakana", od tog momenta, od te spoznaje, od te blizine, meni je gledanje utakmice bilo totalno nezanimljivo. Štaviše, već sa 30 godina sam sebi sam govorio: “Bože ko se još loži na taj fudbal!?” Od tada gotovo deceniju i po nisam kročio niti otišao na Marakanu, iako sam kažem stanovao na 3 minuta hoda do nje.

Prosto je fascinantno to, kako sam se zaluđivao tim navijaštvom, zvezdom, fudbalom kao takvim u tim mlađanim godinama, mene je bar to popustilo u neke normalne godine, a vidim neke nije bogami ni u poznim godinama.

Šta je još zaniljivo za ovaj fenomen, pa to što mi je sve to bilo extremno zanimljivo kad sam stanovao preko 400 kilometara od Marakane, a totalno me ohladilo od interesovanja za fudbal i za sve te spektakle, kad sam tom grotlu prišao na sam izvor događanja.

Kao što vidite sve je mnogo lepše, zanimljivije, privlačnije kad ste daleko od toga što vas fascinira, fanatizuje, a sama blizina toj stvari od vas napravi ignoranta i ravnodušnog čoveka, kakav sam ja postao već dve i po decenije prema toj najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Naravoučenije: Pročitaj tekst još jednom ako naravoučenije nisi sam izvukao.

Milutin Mlađenović