Od sudbine do energije

Reč „sudbina“, rođena je u narodu i nije tuđica ili loš prevod neke strane reči. Nju je izmislio naš narod da predstavi silu koja određuje život svakog bića prilikom njegovog rođenja. Znači, sa time se rodiš, kao sa srcem, bubrezima, ona je utisnuta nevidljivim pečatom i od nje se ne može umaći, jer nju Bog određuje, a kada Bog odredi nešto, to je zakon! 

Može da bude, ali i ne mora. Nema nikakvih drugih pisanih podataka da je to tako, nema pisanog akta, dokumenta „crno na belo“, uputstva za upotrebu ili primenu, već je prepuštena proizvoljnom tumačenju. Ako se hiksanu dogodi nešto dobro, svi uglas poviču da mu je takva sudbina, ako li mu se šta loše dogodi, opet hor ponavlja da mu je takva sudbina. Ja sam u ozbiljnoj dilemi: niti verujem niti ne verujem da je tako. I nemam neko dobro mišljenje o njoj (sudbini) , pa ma kako i dobra bila; ume da uvrne baš onda kada ne treba, da preseče, da slomi, da rani, pa čak i ubije. Po sudbini, ništa nije naša volja i ništa ne možemo da kontrolišemo. Svi događaji su predodređeni.

Može da bude, ali i ne mora. Šta je onda sa našim željama, sa našom voljom? Da li smo mi krojači sudbine svoje? Krojači smo, ali nismo dobri krojači. Dat nam je material i date su nam makaze, ali nismo naučili krojenje. Ili iskrojimo tesno, ili široko ili se sa prvim kapima kiše iskrojeno skupi ili rastegne. Znači da ipak ima nešto i našeg izbora, recimo 30%, a ostalo je predodređeno sudbinom. Šta ko uspe da uradi sa tih 30% - uradio je. Retki su dobri krojači koji skroje po meri, udobno, ali kao dobri majstori, material pre krojenja iznesu na dažd, pa kada se skupi koliko treba da se skupi, onda se sigurno bolje  i kako treba iskroji.

Može da bude, ali I ne mora. Takođe, mislim da nam je dato da živimo i preživljavamo i snalazimo se sami u ovoj dolini plača. Ako nam bude dobro, znači da smo imali sreću da napravimo dobar korak i obrnuto. Dato nam je da se borimo za svaki dan života ili da sedimo i čekamo da vreme, događaji i drugi ljudi stvore situaciju da nam se čini da smo napravili korak.

Može da bude, ali i ne mora. Ipak u jedno sam sigurna: sve je u energiji. Ko kakvu energiju ima, tako i živi. Bez nje, naše telo je truplo. Energija koja pokreće telo,  ima sestru – duhovnu energiju. Udružene daju bolji kvalitet, bolju aktivnost, bolji život. Nevidljive su, ali su moćne, mogu da se osete i mogu drugi da je osete da li je neko ima ili nema i u kojoj meri. Energija je tajna univerzuma, ona je pokretljiva, može da se stvori i ne može da se uništi, samo prelazi iz jednog oblika u drugi. Ona je perpetuum mobile – beskonačno se kreće i neograničeno se proizvodi. Energija je neophodna svim živim bićima, uz njenu pomoć naši mišići rade i pokrećemo se.

Ali, ako gledamo na kolektivnu energiju, konkretno, u našem današnjem društvu, nema dovoljno pozitivne energije, ali na pretek ima negativne.

Ne mora da bude, ali je tako.