On je lud!

Narod najčešće prepozna blaženo stanje. O njemu se ne govori. Klima se glavom potvrdno, osmehuje prećutno i zataškava se pred decom. Sa nekim višim silama u dosluhu, ludilo je stanje koje u zavisnosti od konteksta, sredina i epoha označava gubljenje zdravog razuma, suprotnost od mudrosti, kršenje socijalnih normi, neadekvatno, devijantno i marginalno ponašanje, nagle promene raspoloženja, određenu formu idiotizma, opsesiju itd.

Danas je ludilo kao dobar dan. Čikam te da ga prepoznaš! Lud si, kaže se, ako uradiš ili nešto ne uradiš što bi drugi. Lud si ako prećutiš, a lud i ako prozboriš. Lud si što trpiš i lud što se buniš. Lud si što si sam i lud si kad nisi. 'Ajde probaj da ne budeš lud. Nije ni to lako. Rasprostranilo se ludilo, razapelo k'o šator na Miroč planini, raširilo pod svodom nebeskim i pokriva nas i greje ponekad. Bežimo od njega, a neretko ga i prizivamo, jer samo ludi možemo da opstanemo u ovom vilajetu. A ti sad prosudi, ko je od ludaka luđi!
Ludaka je bilo i biće na svim prostorima. Neka se drugi pozabave svojima, nama su nekako draži ovi naši. Bilo ih je, stvarnih i nabeđenih. Sa prolaznim, hroničnim i nasleđenim ludilom. Bilo ih je među kraljevima, vojskovođama, slikarima i piscima, znanim i neznanima. A ovo naše vreme iznedri najvećeg do sada. Ludaka nad ludacima. Kruna mu nedostaje. Kruna samozadovoljstva i pregora koju sam sebi nabija na glavurdu. Ipak se toliki trud treba krunisati. Bez miropomazanja. Krunom od neispunjenih obećanja i laži, krunom nameta i poreza, poraza i sramota, krunom besčašća i izdaje. 

A zajedno sa njim i svu vojsku malih ludaka krunisati. I njih je. Svakom po krunicu. Kao za misice, pratilje. Ima ih svugde, od vladajuće do opozicionih stranaka, od nevladinih do interesnih grupacija. Da, na sve strane se proširilo ludilo usled oseke zdravog razuma, usled plime greha i prostote, usled neumerenosti i nesklada, te i posve normalni ljudi, radi opstanka u zemlji narastajućeg ludila, ogrnuše se istim. Mnoge sam čuo i da se ponose na svoje ludilo. Kad im sa strane dobace: Krejzi Pipl!, a oni to prepričavaju kao dečju dogodovštinu i sve im je nešto milo i drago. Zavoleli svoje ludilo i nikako da ga se manu. Razumite ih. Ima ludilo svojih prednosti. Ljudi vas obilaze. Blagonaklono se odnose prema vama. Ludake ne povređuju!
A on je lud. I njegovom ludilu kraja nema. Može on još. I više i gore. A koji ludak pa ima mere te će stati? Srž ludila i leži u neograničenoj sposobnosti da se isto dokazuje, svakim danom, svakim gestom, svakom rečju i namerom. Od ludaka se sve može očekivati. Bukvalno sve i to često zaboravljamo. To je stanje u koje ne može da se uđe i iz istog izađe bez posledica. To je pećina u koju vode svi tragovi, a iz koje ne vodi ni jedan. To je sećanje jednog naroda, budućnost naraštaja, dnevno stanje svih nas. Ludilo je stanje koje je povelo kolo, a harmonikaš odlepio i ne posustaje. Svi cupkaju u mestu, pravi se iluzija pomeranja i pokretanja, dinamika ustajalosti i učmalosti, kolo, kolo naokolo. Nema dva napred, jedan nazad. Samo u mestu, stopom i s’topom, iz kolena, bez pokreta, ramenom podigni, rukom zamahni, nek se vidi nek se zna, što nas je više, luđi smo.

Nema više posmatranja iz prikrajka. Rok trajanja je rizičan i može opasno da deluje na ljudsku okolinu. Nema potrebe za ludačkim košuljama. Prepoznatljivost nije u odori, već u nameri. Svi koji su uz njega i njih su ludi. I veliki deo onih koji su protiv, ali samo zato što je on na tom mestu, a ne oni. Inače bi sličnim metodama uvodili ludilo. Pustimo li ih nametnuće ga kao obavezno školsko gradivo. Ludaci nam se već keze sa TV ekrana i bilborda, prepoznajemo ih u hodu na blatnjavim ulicama po ispeglanim licima i uglancanim cipelama, po ludačkom sjaju u oku, po pljuvačkama koje se ne brišu, već razlivaju do bezličnosti.
A ko je lud ne budi mu drug. Odjebi ga brate. Daj mu nogu!

Dragan Pajović