On više ne pripada meni - Mr Dejana Pataki

Sasvim sam sigurna da on meni više ne pripada, da pripada nekoj drugoj ženi koju će sresti u budućnosti. Jednim delom sam zadovoljna, jer je to prirodno, tako treba da bude, a i malo mi je drago što sam progledala, što se magleni pramen uklonio ispred mojih materinskih očiju.

Dodirujem mu čelo, čistim mu vrat od sitnih dlaka, ima oštru kosu, crnu. Moje vlasi su meke, da kažem ženske. Ima sitni ožiljak na temenu. Ne smem da ga pitam odakle mu, jer kad mi kaže, zamišljaću najužasnije scene šta je sve moglo biti, a dobro je da nije.

Kao mali, bio je klempavih ušiju, sad gledam, nisu više klempave, radosna sam, jer ima lepše uši od mene. Nisam sigurna da li to tražim sebe u njemu ili tražim u njemu dete?

Ne šišam ga prvi put. Prvi put sam ga ošišala kad je imao jednogodišnje lokne. Taj kupatilski prizor kao da danas proživljavam. Gledam na zamišljenom platnu, nešto više od dve decenije udaljenu scenu. On se vrpolji, prekriven ošišanim pramenovima, ja nevešta s makazama u pokušaju da ga zabavim.  Frizura užasna, kao onda tako i sada, on se ne buni.

To je čudno osećanje. Ima mnogo emocija, gotovo da osećam fizički bol duše, a sa druge strane kao da nadolazi spokojstvo, jer je vreme da se, prirodno kao pri rađanju, otkači nevidljiva pupčana vrpca koja ga vodi dalje u život.

On nije beba, on je veliki, odrastao čovek, krupniji od mene, žene koja ga je donela na svet, kome sad kažem: „Stavi kapu, sad si ošišan“ on me začuđeno gleda i govori: „Pa to je 5 min. I to u autu“.

Od momenta kad je došao na svet noćima nisam sebi dozvoljavala da zaspim, jer sam ga gledala. Ti momenti su samo moji, ta osećanja ne blede nego vremenom bivaju sve jasnija i svetlija. Svako jutro koje je svanjavalo donosilo mi je zaključak: „Danas ga volim više nego juče“.

Kad je bio mali, često sam se pitala: “Bože, kad izraste u dlakavu muškarčinu, šta onda, kako ću ga tada gledati i doživljavati, da li se može više voleti od ovog?“ I eto prikazalo mi se, može, ljubav je beskrajna.

Mr Dejana Pataki