Oni, mi i po koja knjiga

Nemačka je „zadesnila“ – to više nikoga ne čudi. Ekstremniji oblici stare pošasti u novom ruhu, uglavnom pak dolaze sa njenog istoka, odnosno, iz nekadašnjeg DDR-a. Baš tu, na mestu euforičnog rađanja mita o jedinstvu i jednakosti, krenulo je klijati nezadovoljstvo sve lošijim uslovima života i mlakim odnosom nemačke vlade prema najezdi izbeglica. Počev od razlika u tzv. ekonomskoj efikasnosti, koja se meri stepenom grabežljivosti i bezosećajnosti, visini plata, pa do privlačnosti gradova za življenje i dolazak velikih firmi – negdašnji Berlinski zid danas je smenio jaz koji se, poput licemernog osmeha, podmuklopruža između istoka i zapada Nemačke. Izuzimajući onih par univerzitetskih i trgovačkih centara, gradovi na istoku Nemačke deluju oronulo, zaboravljeno, neutešno; sa prekrasnim tvrđavama koje se sablasno uzdižu ponad šuma, kao da u njima borave uspavane plemkinje iz 16. veka. Mnogi od njih su opusteli usled deindustrijalizacije po slomu DDR-a, ostavivši praznima nepregledne površine nekadašnjih fabrika, institucija i radničkih naselja. Sred njih, još jedva tinjaju upravni centri sa po jednom do dve glavne ulice i sve starijim građanima. Ipak, ovi gradovi se i dalje „brane“ od ideja pojedinih političara da ih bar delimično nasele izbeglicama.

Isprva tiho, pa sve slobodnije – u naoko indiferentne gradske i prigradske ćakule ušunjala se gadljiva jeza, koja suštinski korespondira sa korenom sveg zla: „krivi su oni“. Bilo da su pridošli pa se ustremili na radna mesta ili jedan od najmoćnijih socijalnih sistema u svetu, bilo da su u pitanju sunarodnici, koji sve „to“ besramno tolerišu i puštaju da ih se pljačka na pravdi boga. Takve sugrađane označava se kao „Gutmenschen“; ta inače ironična oznaka za naivnog i nekritičnog, ili pak politički prekorektnog čoveka, u poslednje vreme je skliznula dublje u pežorativno značenje. Osim te, još jedna se reč domogla crne liste: „tolerancija“.

Da je sve više „in“ biti zabrinuti građanin, pokazalo se čak i na ovogodišnjem sajmu knjiga u Lajpcigu. Shodno „potrebi“, pojavilo se na tom beskrajnom zvezdanom nebu štovalaca pisane reči i par izdavača jasno desne orijentacije. Okej, pomislio bi slobodni mislilac, svi treba da pišu i čitaju ono za čim im duša žudi; međutim, jednoj grupi (doduše, ekstremnih) levičara se to nije dopalo, pa je skoknula do ovih štandova sa par transparenata i megafonom. Do kraja, nije se znalo ko je levo, a ko desno. Bilo je i fizičkih izleta, reagovala je policija, oduševljena publika u areni je pljeskala. Ekstremizam nikad nije rešenje, pa ni levičarski. Ipak, još mi je mučnije zamišljati svet zasnovan na legitimizaciji vrednota zaglavljenih negde između mačističkih ispada pubertetlija koji još nisu otkrili čari masturbacije, mizogino-ksenofobne propagande i ruševina koncentracionih logora.

No, ono što se dogodilo posle tog razbijanja „urbane gerile“ od strane policije, dostojno je bar omanjeg seminarskog rada na temu osnova marketinga: naredno čitanje na jednom od pomenutih „desnih“ štandova, istog popodneva, propratilo je preko stotinu parova zainteresovanih ušiju. Medijskom pažnjom koja im je do kraja sajma zdušno poklanjana, nisu se mogle pohvaliti ni neke puno moćnije izdavačke kuće.   

A publika? Fini ljudi. Mi i oni, obični, slučajni. Zabrinuti i znatiželjni. Budući da su emancipovani i širokih shvatanja, došli su da čuju i „drugu stranu“. Jer, fini ljudi žele red i poredak u svojoj domovini, te da ih niko ne uznemirava, ne kidiše na „njihove žene“ i ne uzima im lovu iz socijalne kase. Katkada se i pošegače: kad se tu u blizini smrzla neka rečica, gradom je krenuo kružiti vic kako je „otvoreno besplatno klizalište za naše nove sugrađane“ (misleći na izbeglice). Fini ljudi su se smejali, jer oni „ne mrze, ali“, šala je ljudsko pravo, a smeh zdrav.

Gde je nacija, tu je i bog, pa me stoga nije ni začudilo kad mi je po izlasku iz sajma jedan duhovni gerilac uvalio knjižicu-pamflet pod naslovom „Trideset i šest argumenata za boga“ (zaboga!). Pošto sam za dijalog, prelistala sam...a bolje da nisam.

Ipak, neki drugi štandovi, jako međunarodno prisustvo izlagača iz svih krajeva Evrope i nekoliko odličnih propratnih događaja sa snažnom porukom suživota i dijaloga, uspeli su da mi ublaže gorak ukus posle ovog doživljaja.

Istina je, da nema utehe. Uteha – da nema istine. Nema više rukavica niti pseudonima, sve se ponosno naziva starim imenima, isuviše jasnim da u grlu ne bi bilo gorko; vonja po glibu, memli, lomačama i lošem parfemu koji ništa od toga ne može ublažiti. Demokratsko prihvatanje se ismeva, a demokratska neposlušnost završava u infantilnom divljanju. I opet, spinuje kapitalizam u formi uprave sajma, „ništa se nije dogodilo“.

Praksa je to, koja od plastične figure čini boga, a od čoveka, plastičnu figuru.

Međutim, nisam za knjige na lomači, pa ni desničarske.Znaju i one biti dobre za nešto. Evo, konačno mi se više ne klima sto.

Jovana Nastasijević