Opelo srpskoj jeseni

Dugo joj je trebalo, odlagala je dolazak uplašena od kletvi kojima je Srbi redovno časte, jer nju Srbi osećaju u kostima. Počnu još od jula da proklinju njen dolazak, panično nabavljaju ogrev, a po gradovima čupaju kose na šalterima dok plaćaju konstantna povećanja cena grejanja. Plaćaju cele godine, greju se kad počne sezona i narednih 6 meseci. Pa evo, da se i nama Srbima jesen malo nasmeši i odloži dolazak, da se poraduju i oni u EPS-u i oni u toplanama, da se poraduje ceo državni vrh zbog nenadane uštede koju će momentalno prebaciti na bolje i sigurnije mestašce u nečijem džepu.

Vrli metereolozi najavljuju blagu zimu, joj, radosti (za vernike), joj lepote za sve koji zavise od vremena i prilika, a nas je mnogo, manjina onih iz paralelnog univerzuma ne osvrće se na vreme i vremenske tegobnosti prelaznih perioda. Oni se zimi hlade po ski-centrima, a leti greju na plažama rajskih ostrva. Oni se po skupo pokradenim stanovima lože na rejtinge i popularnost, a od košave ih čuva masa sledbenika i dupeuvlakača - grupacija koja im takođe čuva i leđa i krsta od promaje, a da njihove mudrosti ne odu sa vetrom. Brzo i hermetički zatvaraju sve otvore oko njih i u njima.

Pustila nas je da odsanjamo večnost u Miholjskom letu, a onda je nastupila naglo i iz svih svojih oružja. Sa mračnim danom dolaze i mračne misli. Dođu one same i ne samo depresivnim umovima, dođu i onima koji se protiv mraka bore i u sred leta uvek na isti način, osmehom i toplotom duha. Prvo - to ništa ne košta, drugo - lepo je, treće - pomaže i kod zimskih vejavica.

Ali, avaj, ova jesen ne donosi nama Srbima ništa bolje od prethodne, a ni ne odnosi one koji joj zagorčaše decenije jeseni, zima, proleća i leta. Donela je, nesretnica, još jedan sajam knjiga i sezonu premijera i sezonu salona i sezonu kulturnih ropaca koji dolaze uz jake istočnjačke ritmove, jake istočnjačke mirise i sanduk od prirodnog drveta posečenog iz novih nacionalnih parkova, ograđenih, uređenih, naplaćenih, pa pretplaćenih (za lokalno stanovništvo). Sve ove jesenje lepote idu iz našeg džepa (osim opalog lišća), a tu spada i novogodišnja rasveta što je jedan mali postavi još početkom oktobra, na radost i suze Beograđana, a u svrhu privlačenja stranih turista u grad zabave, splavova i lakih žena (sve navedeno je podrobno opisano po brošurama za mamljenje stranaca u prestonicu). Kao da nama fali stranaca, kao da smo usamljeni u ovoj okupaciji, pa uzdišemo za još. A, po svemu sudeći i uzdišemo, jer se leba od posla nećemo najesti ni ove jeseni, a ni turšije, ajvara i rajske pršute.

Ova jesen donela je jednu malu novinu. Vrhovni je najavio povećanje penzija i plata za nešto posto, što suštinski i nije bitno, jer je prethodno sve penzije i plate umanjio za nešto mnogo posto, da bi onda mogao svako vraćanje da predstavlja kao povećanje i time sebi diže rejting pred učestale izbore (ovoga puta za prestoničnog vladara).

Jesenji brucoši ponovo kreću u osvajanja novih naučnih horizonata. Neki će debelo grejati stolice, jer nemaju tapete od tatinih kreditnih kartica, ali će zato oni najpre naći posao u nekoj dalekoj, ali nama prijatnijoj zemji. Tamo se naše diploma cene, za razliku od ovde gde se takođe cene, ali samo kao papir za potpalu propalih snova.

Napolju rominja ona oktobarska i duva košava, probija do kostiju, a ja sedim i razmišljam o budućnosti, o totalnom preokretu u životu, o napuštanju kolevke pravoslavlja koje propagira povratak crkvenim kanonima u 21. veku, a te kanone propoveda iz najnovijih blindiranih džipova, mantija punih novca sakupljenog od sirotinje koja je utehu od života ponovo potražila pod njenim skutima. Ova srpkinja više nema šta da pruži svojoj državi, a spremna je i voljna je, ali niko je ne traži, nikome ovde njen rad nije zadovoljavajući. Verovatno, jer traži da bude plaćena za svojih ruku delo, a traži i socijalno, a penziju…to već ne, teško će se iko iz njene generacije dočepati te crkavice.

Eto, sedim i razmišljam o razgovoru sa svojim rođakom koji sam vodila pre neko veče, a on sretnik ne živi ovde, niti je ikada živeo. Pita kako ide posao, kažemo mu da ovde nema slobode štampe, on u čudu, veruje mučenik da je sa Slobinim odlaskom ovde došla demokratija.

Od svog pisanja ovde se ni leba neću najesti, a kamoli nečeg uz leba. Od svog škrabanja mogu da se nadam samo olakšanju, onom duševnom, jer nastupi posle svake dobro sročene misli. Ovde se od pisanja živi samo ako si polupismen, nepismen, ali sa vezom, u vezi, ili sa grudima ko lubenicama i usnama neprirodno srazmernim majmunskoj zadnjici, a pun pinkastog zvezdanog praha kojim začaraš publiku, jer i ona je na tom nivou, pa vari sa radošću i ta voluminizirana izdanja bestselera.

Volim jesen, fools gold koliko ti oku drago, pesme o bakinim dunjama i zagrljaj voljenog bića uz crni čaj i omiljenu seriju. A kiša rominja, romantično je, krevet se nameće kao rešenje svih jesenjih glavobolja i depresija. Uživam dok mi se ne rastope boje…