Ostao je meni moj osmeh

Htela sam da ti ukradem srce... Da budeš moj do kraja... Umesto toga ti si mi ukrao dušu. Bili su to samo moji snovi... Nisu otišli dalje od mog srca. Neću te više čekati. Završavam sa razmišljanjima o tebi. Ne mogu više da ti verujem. Postala sam kolekcionar tvojih laži i razočarenja koja si mi dao. Neću to više. Neću da ih skupljam.. I sa kime da ih razmenim, i sa čim da ih razmenim? Moje misli su bile slatke i pratile su moje snove... Moje želje su bile želje žene koja voli. Moje reči su bile reči iskrene devojčice. Nedostaješ mi... Nedostaje mi mnogo toga. Uvek postoji nešto, što me podseti na nešto. Proćiće i to... Nisi znao da pripitomiš ženu u meni, nisi znao da neguješ devojčicu u meni... Nisi znao da me čuvaš i voliš. Nisi znao da ljubiš moju dušu... Trebao si da žmuriš i da vidiš moje srce. A ti ništa... Samo si bre, stvarao buku. Prepun lažnih lica i maski za svaku priliku. Jedina maska koju priznajem, je maska koja iza osmeha krije bol... Ti si uživao da glumiš patnju i žrtvu. Mučeniče... Možda sam sad surova? Ovo je moje vreme, vreme za moju surovost... Ja sam izdana i povređena žena. Hoću da to shvatiš. Da se nisi više usudio da se igraš sa mnom. Glas može da podigne samo osoba koja ima savest... Kod tebe je to diskutabilno. Mislim pitanje savesti, imaš li je uopšte? Ili u glavi samo držiš beskorisne stvari?

Ako bi samo mogao da mi objasniš, kako živiš bez srca? Kako se snalaziš sa svim svojim lažima? Kako možeš da spavaš i živiš sa mojim bolom na savesti?

Nemoj da misliš da si ti nešto poseban. Posebna sam bila ja, koja sam te volela... Ja koja sam ti dala sebe. Tvoje srce nije moglo da kuca samo za mene, zato si sada moja prošlost... Postao si samo iluzija. A očekivala sam od tebe više... I znaš, mogu da nas razočaraju samo oni do kojih nam je stalo... A ti si mene razočarao.

Ostao je meni moj osmeh... On je moja snaga.

Zorica Zoja Mladenović