Otvoreno pismo Gospodu

Svako zlo ima svoje dobro. Kažu. Pa i kada čovek umre. Šta je tu dobro i za čije dobro, Gospode? Samo te pitam, ne ljutim se. Ne zato što sam licemerni vernik koji se boji tvog gneva. Već zato što sam vernik koji te u ovoj stvari ne razume. Kažu - nasledili smo greh nekoga iz 88. kolena, pa zato umiremo prerano, nefer, greškom onih koji nas leče... Gospode, da li i ti veruješ u to? Zahvaljujem ti se svakog jutra na svemu što imam i nemam. Kažu, takva molitva leči. "Ono" što nemam je moja sestra. Kod tebe je došla sa 12 godina, baš joj je bio rođendan. I smrtovdan. Kada ti se na njoj zahvaljujem, što je NEMAM više, nije li to suludo? Objasni mi, molim te Bože, za čije je to dobro? Za dobro moje majke, koja je igubila dete i preko noći postala starica? Za dobro mog oca, koji je preko noći postao otac tri ćerke - majke, mene i moje druge sestre? Izvini Bože, ali dužan si mi ostao odgovora. Bilo bi mi lakše. Piši mi. Kad stigneš. 

P.S. Ako ti šalteruša zatraži da platiš neku markicu za izgradnju nekih hramova, ne nasedaj. To je neka prevara. A varaju te tvoje sluge, božje. Mi, obični smrtnici, sa neobičnim taksama i porezima, samo ti se molimo... U mraku... Jer nam opet isključiše struju... 

Amin

Nataša Jelenić