Pisanje je moja ljubav od ranog detinjstva

Poezija me je uvek fascinirala, pa sam, i pre nego što sam pošla u školu, naučila da čitam i pišem, da bih mogla da zapisujem sve ono što se meni tad činilo kao pesmica, a što je nastajalo u mojoj glavi.

I sad rado čitam poeziju, a u poslednje vreme se vraćam na onu za decu, jer mi se čini da je još nismo shvatili kako treba i da ima snažnu poruku. Deca će, naravno, negodovati kad im se da da neku pesmicu nauče napamet, a nisam sigurna ni da odrasli uvek vide poruku stihova, pa zato nisu u stanju da ih deci pojasne i približe. Sećate se svi onoga: “Domovina se brani životom i lepim vaspitanjem”, zar ne? Lepo vaspitanje jeste najbolji način da branimo bilo šta. “Koje je boje potok” je izuzetno lepa pesmica u kojoj, potoku koji teče šumom, oprezno prilazi jelen, i kad se napije vode, zaključi da je potok zelen. Skakutavom zeki je taj isti potok izgledao kao da je od srebra, veseloj lastavici je bio plav, belom leptiru potok je beo, kao oblaci nad njim, a plašljivoj srni-potok je sav ozvezdan!

Različiti ljudi, različiti karakteri, različita viđenja iste stvari. RAZLIČITOST je, naizgled, jednostavna tema, ali je prilično komplikovana ako se malo dublje sagleda. Koliko smo u stanju, pre svega, da shvatimo različitost i da je tolerišemo, ali istinski? Gde je granica do koje je različitost-različitost, a gde se pretvara u drušveno nepoželjnu ili neprihvatljivu osobinu? Šta je to što nam pomaže da je primetimo, prihvatimo? Koliko sebe smatrate različitom osobom i zašto? Kako se nosite sa tom svojom osobinom?

Činjenica je da u odnosu na neke stvari umemo da budemo “tolerantni”, jer se ne tiču nas i nije u pitanju “naše dvorište”, a opet, za neke druge, koje su u “našem dvorištu”, u stanju smo da se krijemo iza tolerancije, pa smo u očima drugih, savremeni i širokih pogleda i shvatanja.

Različitost nije uvek bila poželjna, ali ako mene pitate, ona je veliko bogatstvo koje nam mnogo pomaže i obogaćuje nas. Pre nekoliko godina sam imala situaciju gde mi je učiteljica mog deteta, nakon niza pohvala u uvodnoj reči, istakla i ono ALI… To ali se odnosilo na to da je moje dete prilično tvrdoglavo i da ga je teško preobratiti. Hm.. Kad smo ustanovili da dete nije nekulturno, nevaspitano, drsko, bezobrazno, da nikog ne vređa, predložila sam da odustane od preobraćanja, jer je u pitanju osoba sa stavom i svojim mišljenjem koje brani argumentima, što je ogledalo kućnog vaspitanja i da u tome nema ništa loše, sve dok to mišljenje ne pređe u ono što sam navela. Istina, i meni čitavog života govore da idem mimo sveta, ali ja taj stav razumem i ne ljutim se, jer svet ljudi koji tako misle, prostire se dvadesetak kilometara u krug, u odnosu na mesto gde žive. Ko će njima dokazati da na, recimo, tridesetom kilometru od njih postoje ljudi koji govore srpski?

U tom svom idenju mimo sveta,  moji stavovi sablažnjavaju neke ljude, što mene, iskreno, ne dotiče, jer za sve u životu je potrebna zrelost koja nema veze sa godinama, već sa drugim stvarima. Znam da na našu različitost može uticati okolina, uslovi u kojima živimo, vaspitanje, ali se često pitam da li se čovek rađa sa  crtom one prave, istinske različitosti i koliko je lako ili teško obuzdati je?