Piši mi rukom

Prva razglednica u svetu napravljena je u Beču odakle je 6. maja 1871. godine poslata u Sombor jednom tamošnjem advokatu. Zanimljivo je da je nacrt za nju dao pesnik i lekar Jovan Jovanovic - Zmaj. Na njoj su bili prizori Moskve i Carigrada, a iznad njih zmaj s raširenim krilima koji je praktično nadkriljavao slovenski prostor Evrope i gde se nalazio prostor za adresu. Otisnuta je na kartonu formata dopisne karte u tehnici bakroreza. Pošto je dotični advokat, primalac te prve razglednice, bio sumnjičav, trinaest dana kasnije vratio je razglednicu pošiljaocu s napomenom "Ja sa Zmajem neću da imam nikakva posla!" Ova razglednica danas je jedna od najvećih filatelističkih vrednosti i u posedu je jednog Belgijanca.

Razglednice su zanimljive, ne samo po svome izgledu, sadržaju, koncepciji, već i kao svedoci jednog vremena i naselja, kojih odavno već nema, kao takvih. Kada ste poslednji put nekome poslali razglednicu? A čestitku za Novu godinu? Onu pravu, sa Deda Mrazom, Sneškom, sankama, pahuljama...? Ne službenu, već ličnu, nekome svome, dragom? Moj stric je prošle godine dobio od nas čestitku i to ga je zaista obradovalo. Čujemo se mi telefonom, vidimo se i preko skajpa, ali, nije to to!

Pozvao me je kad je stigla i više od deset minuta ponavljao koliko mu je drago. Stalno se vraćao na to, koliko god smo razgovor usmeravali u drugom pravcu. Da smo mu kupili bilo šta drugo, ne bi ga toliko obradovalo. Rekao mi je, između ostalog: “To sad mogu da držim na komodi, pa da uzemem i sutra i drugi dan, da gledam, čitam. Nije isto kao kad zoveš telefonom!” Znam da nije, a tek SMS-om?! Tehnologija nas pretvara u hladne formaliste, skraćene i svedene na tek prosto proširene rečenice, često bez mnogo obzira prema jeziku, a najčešće sa mnogo copy/paste aktivnosti. Fotografije se prave u sekundi, šalju na desetine adresa istovremeno, ili kače na društvene mreže, uz  poruke ili ne...i sve ostaje u nekom virtuelnom formatu!

Nema onog otiska ruke na čestitkama, dopisnicama, razglednicama, iskrivljenih slova u ponekom redu, grešaka koje precrtaš tankim potezom olovke, ili zgužvanih gomilica hartije, dok poruke ne dobiju onaj smisao i oblik koji si želeo u psimu, nema tvog ličnog traga u poruci niti uloženog truda da se ispiše i pošalje koverat.

Danas ima pametnih telefona koji pamte sve tvoje aktivnosti, možeš im diktirati i oni će reči pretvoriti u tekst, a čitam ovih dana da će uskoro i pogledom moći da se piše. Divno!! Zaboravićemo da koristimo olovku, prestaćemo da koristimo ruke, prestaćemo i da pričamo, sve ćemo prepustiti aparatima. A prošlo je tek malo više od 100 godina od kako je poslata ta prva razglednica! Ona koja je pokrenula potrebu ljudi da se javljaju sa putovanja, da jedni drugima izražavaju trenutna osećanja, da neguju iščekivanje i radost zbog tog glasa, da se drže na nekoj komodi, ili u fiokama, u pažljivo odabranim kutijama za uspomene...

Eto, još jedna godina teče, opet smo razmenjujemo sms poruke, telefonske čestitke, ili što je sve češći slučaj, čestitanja na društvenim mrežama. Kako to staviti na policu i s vremena na vreme uzeti u ruke, okrenuti, pogledati, osetiti čoveka iza slova, koji se u tom momentu obraćao samo vama!? Ne znam, volela bih da primam razglednice i čestitke kao pre, ali prvo moram i sama da počnem da ih šaljem, zar ne?

Violeta Živkov