Pismo

Dragi oče i majko, javljam vam se iz jednog kafića u starom delu Beograda. Dobro mi je ovde, lepo sam se snašla, upoznala sam divne ljude i nadam se da ću održati dato obećanje. Ne znam da li ću biti na visini zadatka, svejedno, znam da ne sumnjate u mene. Htela sam još jednom da vam se zahvalim na vašem poverenju, svesna sam koliko vam je bilo teško da mi ostvarite ovu želju. Sad sam, najzad, ovde među ovim ljudima. Mogu vam reći da mi se sviđa duh grada i priče starih ulica, govor drveća, plač oblaka i ljudska razmišljanja i osećanja. Većina duša je pravilno usmereno i lepo se razvija na duhovnom putu. Ne mogu jasno da vidim sve pojedinačno i to mi je razumljivo, jer ste mi sve detaljno objasnili pre nego što sam došla ovde. Čudno je i drugačije, ali ja sam toliko želela da dođem u Beograd i ni jednog momenta se nisam pokajala. Znam da nisam u mogućnosti da drugima dajem podršku kao kad sam sa vama, zato ću se, svakako, kao čovek, potruditi da svaku posrnulu dušu vratim na put rasta, buđenja i sazrevanja koliko mi to moje moći dozvoljavaju. Lepo je i bolno biti čovek. Ne brinite, vaša ćerka zna šta može i šta ne može da uradi dok je ovde. Upisala sam Filološki fakultet i sada učim persijski. Uzbudljivo je i lepo družiti se sa mladim ljudima. Posebno sam srećna kada sam sa jednim Bobanom u društvu...da, vodiću računa, znam sve i nemojte da brinete! Upravo nailazi...ljubim vas i pišem čim mi se ukaže prilika.

PS Malo mi je teže da se naviknem na dan i noć, tako, da ne budem previše sumnjiva samo zatvorim oči i glumim da spavam.

Odgovor oca

Draga Vasarija, radujemo se tvom novom iskustvu. Zaista je neobično što si poželela da dođeš među ljude, samo te molim da ne zaboraviš da ne smeš da postaneš kao oni i da jakom nagonskom željom za ljubavlju i opstankom ne postaneš zauvek čovek. Više ćeš im pomoći kao andjeo! A te ljubavi su neuporedive. Dakle, ne dozvoli da se zaljubiš, jer je to tipično stanje ženskog roda, tog uzrasta...Ljubim te svim silama svemira i molim te piši nam, znaš i sama da ne postoji drugi kontakt između nas!

Neka te moja krila štite od svake nevolje!

U kafiću

Prišao joj je nasmejan i lep mladić. Bio je to Boban. Seo je do nje i otpočeli su druženje. Nije mogao da skine pogled sa nje, bila je prelepa i nekako čudna. Ta misterioznost njene jednostavnosti ga je magično privlačila. U Vasariji se rađalo neko novo, do sada, nepoznato osećanje. Dok su čekali da ih konobar usluži on je uhvati za obe ruke i pogledom zaroni u njen topao pogled.

“Kako si divna! Nikada ovako nešto nisam osećao ni za jednu devojku. Osvojila si me na prvi pogled! Hajde, pričaj mi o sebi, hoću da te što bolje upoznam!”

Za to vreme u devojci se rađao nov, jak, neobičan osećaj, nešto kao stid, ali i neopisiva sreća.

Dakle, to je ta ljubav! Pravilno protumači ona. Eh, da su mi sada krila, raširila bih ih najjače što mogu...ali taj njegov dodir, reči, pogled, Bože dragi, draži su mi od krila...

Napomena

Nije poznato da li je Vasarija ikada više pisala svojim roditeljima.