Planiranje večnog života

Danas sam bila sa mužem na groblju, posetili smo naše drage, odneli im cveće i kao i svaki put ukazali poštovanje i zahvalnost što su postojali u našim životima. „Slabo mi pokapamo naše mrtve“, Andrićev stih mi se odavno urezao u pamćenje. Od kad sam ga pročitala, ugradila sam ga kao alarm da me podseća na otišle ljude.
Porodične grobnice su uredne ali je groblje oronulo, treba mu dosta popravki i sređivanja. Hodajući kroz grobljanske ulice, a pored ispucalih i razmrvljenih grobnica, umalo da upadnem u jednu koja je baš okrunjena i klimava. Da me muž nije povukao, upala bih, poklopac bi mi pao na glavu i poklopio me. Živa da odem u onaj svet! Od srca smo se nasmejali, a on je komentarisao: „Još ti nije vreme.“
Ovo nije morbidno, ovo je život, smrti nam je jedno izvesna. Daj nam bože sreće da joj svi odemo pred vrata po redu, kaže narodna izreka. Svaki korak koji napravimo od rođenja je put ka večnom životu (ako ga ima). Pokojna baba moje kume, žena od reda i tradicije, rekla je za svoju pokojnu poznanicu: „Kako je mogla sebi da dozvoli da joj sahrana bude tako jadna, da nema ovo, ono… pa ceo život je znala da će umreti“ Uvek se slatko nasmejem na njenu iskrenu opasku.
Što se sahrane tiče, toga kod mene neće biti, od malena se grozim čina sahranjivanja pokojnika u zemlju (grobnicu) i neću sebi da dozvolim, da me kao pokojnika izjedaju crvi, da se kiselim u visoko nadošlim zrenjaninskim podzemnim vodama. Tu vrstu mraka i hladnoće s one strane života neću sebi da priuštim. Ja zavređujem lepši zagrobni život! Kremacija, to je ono što mi sledi kad izdahnem. Kako sve planiram, tako sam i ovo isplanirala. Moje visočanstvo, u urni sa oko 4 kg pepela, će zadužene osobe prosuti po mom dvorištu u ispod moje omiljenebiljke, smokve. U sopstvenom zagrobnom životu ima da mirišem slatke plodove smokve dok me odozgo đubre ptice i greje sunce, a noću obasjava mesečina. Pa na ovome bi mi zavideli i slavni bračni par, veliki Ramzes II i supruga mu Nefertiti. Eno im njihove mračne piramide sve sa pljačkašima!
Veliki je problem što ovaj moj, siroti grad, štošta nema pa nema ni krematorijum. Da imam nekog kapitala ja bih ga sazidala. Od toliko baksuza da me strefi i ovaj, smrt u gradu bez krematorijuma, a lomača zakonom zabranjena. To znači, sama se snađi! Rezervisaću mesto u beogradskom krematorijumu.
Posmrtni govor mi ne treba, zlo mi je od njih jer pišem posmrtne govore po komšiluku, prijateljima i onima koji mi to nisu, a kad nema ko da ih pročita, ja ih i čitam sva istinski uživljena u patetiku. Razlog je uvek isti: „Ti si Dejana učena, možeš ti to“ Kako da ih odbijem. Ljudi, pa nisam ja učila kako se pišu posmrtni govori. Razmišljam, možda ovo pisanje i čitanje za pokoj duše jednom preraste u ozbiljan posao. Maratonci bi rekli „Samo je smrt siguran posao“, pa kad su mogli oni, mogu i ja da se bavim smrću. Pa, dragi moji, ko želi neka se unapred pretplati da mu ga sastavim još za života.