Plavo i crveno

Odmotavaju se bolovi. Skida se prljava i umorna koža sa tela. Prekoračuju se granice onoga sto smemo, kao što se kidaju komadići vremena, mutni od našeg neznanja, koje smo pokušali da pretvorimo u ljubav. Iz sna nastala je ta stvarnost, preselila se iznenada, otvarajući noć, šireći neonsku, mlečnu svetlost sobe u svim pravcima. Pušili smo cigare, razgovarali tiho, zavlačili jedno drugom ruku u srce, uzastopno, dugo.

Umočila sam prste u hladnu plavu boju, obuhvatila te oko vrata rukama, pustila da osetiš hladnoću te guste tečnosti i razmazala ti je lagano, kao na bolno mesto. Čekala sam da vidim kako se osećaš. Oči su ti bile blede a gledale me silno, poput užarenog metala. Dah ti je uzmicao, vraćao se i polako krao od mog, isto tako bolesno isprekidanog. U stomaku mi je istrajavao čvor, stežući me iznutra, uvlačeći me u sebe iznutra. Vrisak se u meni nadimao, tražeći te, svlačeći te, uzimajući te i zaboravljajući, istovremeno...

Crvenu boju pustio si da kaplje po mojim leđima. Hladno se slivalo, praveći čudne i divne šare, samo si ti mogao znati kakve. A možda sam znala i ja. Gledala sam u mrak pred sobom dok mi je svetlost milovala teme i dok si ti posmatrao crveno raspeće na mojim lopaticama.

Sačuvala sam jedno klupko neurezane ljubavi, one koja ne može da postoji, kao što ne postoje ni boje, kao što su sasvim odvojene plava i crvena, kao što je tvoj bol potpuno razdvojen od mog. Zaštitio si me krišom, da niko ne vidi, pocepao onu umornu kožu, sišao do jezgra, poljubio očima i ostavio jednu ljubičastu senku da večno svoje usne približava mojima, ali da ih nikada ne dotakne.

Jasna Rakićević