Pokošeno seno

Da li se to meni čini ili jeste činjenica da ljudski životi padaju kao pokošeno seno? Možda je dostupnost informacija kriva za sve? Možda je uvek tako i bilo, ili zbog svojih godina primećujem da nikada krhkiji i jeftiniji nije bio ljudski život? Sve je postalo lutrija! Ne znamo šta jedemo, a ubeđuju nas, danas, da je to zdrava hrana, a da sutra već to nije! Kako se obući, kako razmišljati, kako voleti, kako biti , kako postati neko ili nešto, kako ustati iz kreveta, kako opstati...jednostavno smo zasuti tim silnim informacijama, a u stvari, ljudi sve bolesniji, zbunjeniji, nesigurniji, sebičniji i udaljeniji jedni od drugih. A, nekako smo zamišljali drugačije taj dvadesetprvi vek...

Život sve savremeniji, tehnološki opremljeniji, ljudi humaniji, uslovi za život idealniji...ali, samo je jedna stvar jasna i moćna i razvija se nesmetano: razlika među ljudima ! Što se više društvo”bori”protiv zavisnosti, ljudi sve zavisniji! Moderne su samo te nove “droge”! Polako ali sigurno selimo se na novu virtuelnu planetu. Setim se one šarene laže iz detinjstva...a, sada su to igrice i kućni ljubimci, ljubavi, raznorazni surogati koje konzumiramo preko ekrana, nebulozni uticaji na sve oblike našeg života. I svako pronađe neki svoj svet, taj virtuelni, da obitava u njemu. Treba prihvatiti tu činjenicu da čovek postaje duhovno robot( polurobot, ako mislimo na veštačke organe koji mogu da zamene prave)jer, samo još da se usavrši taj veštački mozak i mi smo na konju! Da li treba da me usreći i ta činjenica, osim one koja se tiče zaveštanja organa? Da li se opet radi u korist bolesnog, jadnog čovečuljka ispranog mozga ili u korist ukorenjene elite koja samo zarađuje na tuđoj muci i nesreći? Muka mi je od odgovora, jer bez obzira na zagovornike humanosti, opet vidim zenice u obliku dolara tih moćnih kreatura koji samo misle na zaradu.

Setim se humanosti francuskog naroda kada smo od njih dobijali mleko u prahu, ali greškom tako ozračeno da nisu mogli to svom narodu da prodaju, nego se dosetiše da ga pošalju kao humanitarnu pomoć srpskom narodu. Ja, na kraju i ne znam mnoge istine o ljudskoj”humanosti”...ne želim da znam, čujem pa brišem! Ne, ja ne verujem u takvog čoveka koji svoju pamet stavlja iznad bilo kog ljudskog života, ubeđujući da je njegova ideja dobra za čitavo čovečanstvo. Pa sad, ako zbog te ideje pogine par hiljada ljudi...Bože moj, moralo je tako! Sve dok ima savesti i saosećajnosti onog običnog čoveka u mom okruženju, ja ne brinem za čovečanstvo! Mislim lokalno, a ne globalno. Samo, boli ta bahatost i bezosećajnost!

Na kraju, osetim miris pokošenog sena i razmišljam, čija li je to odgovornost? Izgleda da smo mi sami krivi, krivi što živimo u takvoj zemlji.