Poslednja izvedba

Hajde, kaži nešto romantično... Vetar je nosio eho. Postao sam krut posle lomova. Bura. Čekanja. Stradanja. Bila je poslednja koja je zaslužila te ostatke mojih osećanja. Bila je tu. Gledala. Trpela izlive neobjašnjivog besa, smeha, maštanja. Gledala kao dete. Učestvovala u svim mojim predstavama izgladnelog očaja. Znala je da se bolje izvedbe mogu još pronaći, ali je kao poslednji mazohista na ovom svetu ostajala u prvom redu. Težina drame je ono što joj je držalo pažnju.

Zaglavljena u gluvoj sobi dvoje posvađanih molila se za roze haljinu nerođene princeze. Iz ta dva haosa mogao se roditi samo mir. Mir koji bi pomirio istok i zapad. Energija koja bi spojila kontinente. To vidiš ili ne vidiš. Doživiš ili ne doživiš. A mi smo to nešto živeli. Pretesno je opisivati rečima. Neukusno izraziti nekim menuetom. Suviše barokno bi bilo naslikati. Mnogo detalja. Slika. Uzdaha i molitvi. Pred svršen čin. Erupcija bezobrazluka u našem krevetu nije mogla prevaliti vagu na kojoj smo stajali. Ogoljeni do kostiju tešili smo se da tu negde u srži čuvamo neku tajnu. A nije je bilo. Nije bilo ničega što bi mogli poneti kao svoje. Još manje onoga što bi zajedno nastavili da čuvamo. Razgorelu sveću lako ugasiš kada oližeš prst. Buktinja se sama od sebe gasi. Jebi se-njeno lepše od hiljadu volim te zveči još negde. U neraspakovanim šoljicama za kafu. Po hodnicima koji nose promaju. U bliskim susretima sa ženama njenih očiju. To jebi se sam tražio u halterima zena nezapamćenih imena. Prodirao najdublje ne bi li našao plamen. Uzalud.

Ničeg romantičnog se do danas nisam setio. Osim, mozda gomile reči pretočenih u pesmu. Ne znam da govorim kao što pišem. Izgovoreno mi deluje nečujno. Izvan aršina mog dubokog glasa. Tipično Balkanskog. Razočarao bih sebe nekim pitkim Volim te. Skinuo krunu. Pao na kolena. Ona je poslednja koja bi to gledala, ali je kao tipično žensko u nedostatku municije sa tim gađala. A ja sam bio pogođen. Bas tamo pored gde sam je čuvao. To je promašila.

Radisav Rade Aničić