Poslednji vojnik ljubavi

,,Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte.” 

Meša Selimović, Tvrđava

Dok čitam klasike, sve češće hvatam sebe kako me obliva osećaj nostalgije. Ali za čim? Za iskrenim lepotama, ljubavima, simpatijama…za čistim emocijama. Okrećem se ka zidu I puštam sebe da se zagledam. Dopuštam osećaju otupelosti da me preplavi, kako bi se pritisak doveo u normalu I misli iščistile do najistinitije slike. Puštam sebe da plutam sve dok ne doživim satori, I tada ni ne pomišljam na vreme. Taj osećaj blaženstva traje I puštam da me sam navede na odgovore koje postavljam sebi duže vreme. Međutim, ne dobijam tačne odgovore, jasne I precizne, jer se frekvencije mešaju sa razumom I objektivnim posmatranjem. Uporno pokušavam da nađem iole normalnu osobu, I u svom prebiranju po ljudima koje poznajem, shvatam da nema toga… Iščašeni umovi, parade mentalnog kiča I šunda, svega lošeg I niskog. Da li smo svi postali takvi? Da li iskrena duša više ne postoji u ovom našem imaginarijumu koji smo stvorili I sada se gušimo u istom?

Prljavštine isplivavaju na površinu svaki put kada neko pokuša da dodje do iskrenosti. Zgražavanje je prestalo odavno, ali ono ljudsko u meni ipak pokušava da kuca svaki put sve jače ne bi li slučajno naišlo na neku zagubljenu emociju, zalutalo jagnje, koje bi trebalo prisvojiti. Teško da se to dešava... Češće su ove situacije gde se ljudska rasa unižava do te mere da pomislim das mo nekada sramota za ljudski rod. Dokle smo stigli I koliko nam je dopušteno…previše svega nas je I dovelo u ovo stanje bluda I emotivnog nemorala.

,,Kako neki ljudi spavaju mirno noću?”, čula sam jednu osobu da ovo izgovora. Što je najstrašnije, spavaju mirno. Niko se od njih ne budi I ne prevrće razmišljajući gde greši. Žive po sto godina I uživaju u životu. Ipak, na stranu sada ovi ljudi, desi se tako nekada (I to baš kada mi najviše treba, kada izgubim svaku volju za ljudima) da naletim baš na suprotno biće koje mi porpavi sliku o nama samima. Ovoga puta, kao I svaki do sada, desilo se u pravo vreme, I to je bilo dovoljno da pogledam ovlaš slike I pređem pogledom, ali nisam mogla da se odvojim od kompijutera dok nisam pogledala svaku sliku. Na svakoj od ovih fotografija oči su te koje sam gledala. Prelepo, čisto I nesvakidašnje nevino nešto, pa I detinje, bilo je u tom pogledu. Sa svakom sledećom fotografijom, uveravala sam se da je zaista pogled tako iskren I čist. Isijava iskrenost I sve ono dobro što sam zamalo zauvek izgubila. Prozirnost, poput mora jadranskih obala, prepliće se sa zenicom koja je pomalo tužnjikava. Ali plavetnilo ne dozvoljava ovoj tami da je nadvlada. Toliko je jaka das u čak I zenice neverovatno male u odnosu na cello oko. Možda je I bolje tako, mora oko tih provalija ima dovoljno za sreću tri osobe, nema potrebe da se ova tuga iz dubina izliva u naše lepo more, I da kvari ideju sreće.

Mekanost je tu I nežan osmeh. Ali oči… Oči govore sve. I sreća I tuga tu se ne mogu sakriti. Svaka promena pokazuje se kroz pogled, osmeh I pokret. Svi mi imamo tu I tamo polovičan osmeh pun tuge, ali ovaj osmeh je osmeh deteta. Svuda je šareno I svetlucavo, I sve je lagano. Poletnost mladosti se oseti u vazduhu kada se vidi ovakvo biće. Biće koje očigledno voli prirodu, život, prijatelje, sreću samu po sebi, I svuda je pronalazi. Nakon ovakvih pogleda, osmeha I dečije usplahirenosti, skoro umrla nada u bolje sutra se polako vrati, na mala vrata, I proviri sa upitnim pogledom ,,da li ovoga puta smem da ostanem, biću dobar?”. Svaki put dopustim, svaki put priglum, zagrlim, poljubim, pomazim I kažem kako će sve biti u redu. Nisam ni ja nekada sigurna u to što izgovaram, ali znam da, dok je ovakvih ljudi, ne moramo da crvenimo pred Selimovićem u neznanju. Dok je ovakvih veselih očiju, biće I iskrenih emocija, želje I volje za još.