Postmoderni povratak mitu i igri

Da li onda živimo na početku postmoderne? U prethodnom tekstu videsmo kako je moderna iscrpla svoje snage. Ovaj pojam, kako se uobičajeno posmatra, ograničava se na svoje negativne vrednosti – dekonstrukciju, skepticizam prema samoj skepsi, negaciju, čak nihilizam. Kao takva, postmoderna je sebe iscrpela i već se govori o post-postmoderni (što je naravno besmisleno, jer sledi li onda post-post-postmoderna!?)… No, sve to može ipak biti početak nečeg drugog. Onoga što je Boris Nad uočio dajući svojoj zbirci ogleda, eseja i priča naziv - Povratak mita.

Uočimo paralele sa naučnim razvojem u prošlom veku. Vreme kada počinje sa radom pulp  magazin fantastike i horora "Weird Tales" poklapa se sa zaokruživanjem kvantne mehanike i prihvatanjem Ajnštajnovog prostor-vremena kao nove paradigme. To je vreme kada Robert I. Hauard praktično stvara (pod)žanr mača & magije (kasnije nazvan epska fantastika), dok H.F. Lavkraft piše svoje jezovite priče u kojima dovodi u pitanje čvrst osećaj stvarnosti, zasnovan na kartezijanskom razumu i euklidskoj geometriji. Vreme objavljivanja Tolkinovog „Gospodara prstenova“ (mada je stvaranje dela počelo znatno ranije) poklapa se sa strahom od nuklearnog holokausta, razočarenjem u modernu tehnologiju i Velikim Praskom kao naučnom paradigmom koja vraća Početak u priču (ali KO je onda doveo do tog početka!?).

Koji reper su nam onda današnja dela fantastike? Podsetimo da se nalazimo u vremenu kad najsavremenija nauka daje sve izraženiju sumnju u samo postojanje materijalne stvarnosti – hologramska teorija, shvatanje sveta kao simulacije, paralelni univerzumi, čak saznanje da je „95% sveta“ nepoznato (tzv. Tamna energija i Tamna materija, ili „samo“ drugačiji zakoni gravitacije). A u politici i ekonomiji, dakle društvu,imamo i situaciju globalne krize i stalne promene, koja dobija sve nove i nove oblike… I onda imamo dva karakteristična dela fantastike – Igru prestola (Game ofThrones) i Igre gladi (TheHungergames). Vidimo da ova dva dela spadaju u (pod)žanrove koji baš dovode u pitanje naučno-racionalnu sliku sveta: u epsku fantastiku i antiutopiju.

Ono što je zajedničko u naslovima je IGRA i to nije baš slučajno. Baruh ili Benedikt Spinoza je, pošavši od teoloških postavki, zaključio da postoji samo jedna „supstancija“, a to je Bog ili Priroda, i sve što postoji su njeni atributi, odnosno modifikacije. Da je pošao od nečeg drugog, recimo naučnih zakona, došao bi verovatno do istih zaključaka (uostalom on je veoma cenio nauku i razum). Gledano očima Spinoze ne postoji slobodna volja, sve-je-jedno. To je navelo Hegela na duhovit zaključak, kako onda Bog sam sa sobom ratuje, modifikovan u Turke, odnosno Austrijance. Takođe, ovakvo shvatanje sveta otvorilo je vrata modernim filozofima, poput Ničea, Hajdegera i Huserla, da svet posmatraju kao poprište igre, i celokupno bivanje (ako ne i sam bitak) kao odvijanje te igre. To nas dovodi do nehajne i (ne malo) eskapističke slike sveta, kakvu stičemo čitajući, recimo, priče o Konanu Varvarinu. Svet u kojem nema čvrstih vrednosti, osim ako ih sam sebi ne odrediš i ako se za njih ne izboriš, ako nisu dobijene na oštrici mača. Svet u kojem pobeda ili poraz (smrt) više i nisu toliko važni, koliko je bitna sama igra, odnosno borba. Da li onda ovaj početak doba posle moderne (postmodernu?) možemo posmatrati ne samo kao doba Povratka mita, nego i kao period Velike igre?!

Ivan Vukadinović