Pustinja Mohave

,,Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi.“ 

(,,Uzalud je budim“, Branko Miljković)

A šta ako grešimo? Čovek 21. veka teži ka raskošu. Sve ljude koje ja poznajem slažu se sa ovom idejom. Ali šta ako grešimo?

Pogledala sam fim ,,Divljina“ (Wild, 2014.). Kako dan odmiče, bolje reći noć, vraćaju me misli ka glavnoj glumici koja je otišla miljama daleko od svoje kuće, jer je želela da pronađe sebe. U tom nizu od karata gubitaka prvo je izgubila sebe, a zatim i muža i kuću. Okidač, da tako kažemo, bila je smrt voljene osobe, majke, kako ona kaže ,,njene srodne duše“. Do tada, glavna glumica, Šeril, bila je opsednuta finansijskom situacijom porodice. Na majčino radosno pevanje, Šeril je imala napade besa i izjave pune gordosti, u kojima je izjavljivala kako nema zbog čega da bude srećna i raspevana kada su siromašni. ,,Ali, bogati smo emocijama“, odgovorila bi majka i nastavila da pevuši dok sprema skromnu večeru.

Šta se dešava u telima ljudi kada izgube svoje srodne duše? Da li su tada luksuzi neophodni, ili se opraštamo u jednostavnosti? Mislim da je ovo drugo odgovor. Jednostavnost pobeđuje, jer se tada vraćamo ka onom izvornom, ka pokretaču cele priče, ka razlogu, ka želji, ka ideji. Ona nas ispunjava i pokreće. Luksuz nam samo olakšava korake, ali grešimo onog momenta kada se prepustimo i dozvolimo luksuz pri svakom koraku. Onda kada dopustimo sebi da svaki korak bude težak i naporan, i zahtevamo da se upotpuni večerom u skupom restoranu. Neophodno nam je da popijemo nekoliko pića nakon posla. Moramo da pratimo trendove, a trend današnjice je stvaranje veštačke potrebe koja iziskuje novac koji smo beskrupulozno grabili ne bismo li sada imala jedno više parče mesa koje nam ne treba. Jedno više odelo koje se jedva uguralo pored ostalih u garderoberu. Cipele iste boje kao prethodne, ali sa drugačijim dezenom. Bezobrazno bacanje iste garderobe i hrane kada smo uzeli sve što smo hteli. Nakon čega se vraćamo u svoj raskošni automobil, što nam sada već postaje naporno i ne uviđamo raskoš, jer to više nije luksuz za nas. Granice se pomeraju i sada znamo samo za želje. Ali one iziskuju još novca za koji se mora dodatno raditi, i sve se ponavlja i sve prerasta u Dan mrmota i trideset godina kasnije hvatamo sebe kako ne znamo ko smo.

Bio je jedan ja u detinjstvu, i on je bio sladak. Drugi na fakultetu, on je bio luckast i pun nadanja, i treći na poslu. Njega gubimo, ne možemo baš da objasnimo lik, nekako je mutan, apstraktan. Mora se suziti očni kapak ne bi li se otprilike došlo do ideje, jer ovako, otvoreno kada se gleda, ne vidi se osoba. Mada se volja za još i za boljim jasno vidi, jer je ivica lister odela vrlo precizno sašivena i cipele su sjajne. Sve je u redu, sem lica... A možda grešimo? ,,Možda ipak negde grešimo“, pitamo se dok se novcem pravi idilična atmosfera, a Šeril tužno gleda sa vrha planina do kojih je došla pešačeći pustinjom Mohave u nadi da će pronaći davno izgubljenu sebe. Hrlimo za onim što želimo a ne vidimo ono što imamo. Kada izgubimo, gasnemo u poroku i dajemo sebe nečemu što nismo mi, ne bi li bol prestala i utihnula. Onda se treznimo u brlogu veštačkih ljudi i materijala i krećemo da se pitamo gde je rosa nestala? Ostavljamo sve što smo imali, pokvarili, uništili, iskoristili, konzumirali i krećemo na put. Put ka oporavku, ka pronalasku sebe, ka početku, ka rosi.