Putevi slave

Andrić kaže da svaka gradjevina mora da nosi žrtvu sa sobom. Da li je to tačno? Ovaj film ,,Paths of Glory“ pokazuje da jeste. Kjubrik je dobro sve izrežirao da prikaže kako sve čemu se u budućnosti ljudi dive, u samoj osnovi ima žrtve koje su morale pasti da bi nešto nastalo, ili u ovom slučaju da bi neko napredovao.

Zarad jednog ordena, general francuske vojske, u Prvom svetskom ratu, Mireu, pristaje na nemoguću misiju – da osvoji Mravlje brdo koje su čuvale nemačke trupe, i tako obezbedi sebi unapređenje. Pri pogibiji desetine i desetine francuskih vojnika, general naređuje da se napadi nastave sve dok se brdo ne osvoji. Problem kod ove naredbe je to što je sada već umešana sujeta Mireua, pa zarad toga stradaju nedužni ljudi. On ne pristaje na predaju i zakrvavljenih očiju, sa pljuvačkom po zubima i usnama, naređuje da se otvori vatra na redove sopstvene vojske, kako bi ih isterao iz rovova. Nakon neuspele misije, njegova želja za krvlju se budi.

On traži da se, zbog ,,neposlušnosti“ strelja sto vojnika, kao primer ostalim vojnicima. Kao ideja da se zadovolji pravda. Pukovnik Daks, u ovoj ulozi Kirk Daglas, pokušava da objasni suludost ideje streljanja nedužnih vojnika, i odlučuje da pregovorima smanji taj broj. Našavši se na broju tri, on preuzima odgovornost da ih brani na vojnom sudu. Vojnici su patili do tog dana, neki su pokušali čak i da se potuku, drugi je napao popa, treći je očajavao. Proklinjali su sudbinu loše satkanu, satkanu od manipulacija, gordosti, pohlepe, sujete. Od svega onog neljudskog, najnižeg. (Ovo bi razumeo Oskar Laske, i njegov brod budala). Isplivalo je sve najružnije u čoveku, i to u času kada se ljudskost trebala pokazati na delu. Tu ulogu jedino je nosio Daks. Opremio se za sudjenje, naoružao argumentima i propustima u optužnici, ali sve se odigralo tako brzo da osuđeni nisu imali ni kada da kažu šta imaju.

Inferno nastupa za sve prisutne u kadru. U Daksovim očima bes izgara, u optuženima pitanje. Zašto moraju biti kažnjeni? Zašto njih trojica? Zašto smrt ako se bore da smrti ne bude? Čitav koncept idiotizma rata i bolesne ideologije Kjubrik stavlja u 88 minuta filma. Pakao u svom najcivilizovanijem obličju, najlogičnijem, najadvokatskijem. Bez mnogo pitanja, bez mnogo objašnjavanja nadređenih, vojnici su jasno pogledali njima u oči i čuli posmrtna zvona. Tuga na njihovim licima je obojila prostoriju bidermajerskog stila tako da su uspeli i njoj da daju tužan ton, koliko god to zvučalo nemoguće. Odlazeći do presudne tačke, neki su zahtevali da im se prekriju oči, neki ne. Nije samo njima bilo teško. Onaj pukovnik koji je imenovao trećeg vojnika za streljanje, morao je da naredi ljudima da streljaju njih trojicu. Najteži zadatak za svakog vojnika je upravo taj – narediti tuđu smrt. Ali, to je bila njegova kazna, kao jednog od onih koji su učestvovali u ovom zverskom planu.

Ostali su samo posmrtni uzdasi njihovih drugova, kao uzdasi devojaka koje znaju da se dragi neće vratiti. Možda su bili spaseni od ovog streljanja, ali život se sada činio tako besmislenim. Sve ono u šta su verovali, čemu su učeni, sada se gubilo u prašini pucnjeva. Kada se dim razbio, nije ostalo ništa što bi im pokazalo put. Samo im je postalo jasno da je jedini put kojim se može poći u tim vremena, put slave, ali da je on itekako klizav, možda propraćen divljenjem i aplauzima, ali težak nebrojano mnogo života.