Revija sutona

Kaskao je suton i te gluve noći dok se ona migoljila iz njegovih skuta da odskakuta tamo gde će joj valjda biti bolje. Mislila je, moja je zemlja odustala od uma, preneražena od bezumlja a toliko mila i prostodušna u najvećem delu da  je po cele dane u to doba nudila nekakve delirijume besa i nemogućnosti od milja pa onda nekakvom blesavom rutom nazad do osećaja krivice i osuđivanja samog sebe zbog sopstvenog nepripadanja i nesposobnosti. Odjednom najpopularniji deo dana postajao je suton. Tada se dešavalo nešto naročito za nekakve nove i važne ljude. Kao politička kampanja osmišljavao se plan za utucavanje noći. Da bi doakali svom odumiranju duha pod noćnim svetlima, na reviji sutona pravila se čudna mešavina članova vlade i glumaca, biznismena i fudbalera, ozloglašenih likova sa prilepljenom pomračinom u pogledima i novim statusnim simbolima, sa nekad bi rekli, naložnicama, danas starletama a do pre nekih par godina sponzorušama, dođošima i došljacima sa punim džepovima para ko zna odakle nakamčenih, investitorima i izbeglicama sa titulama, pevačima i zabavljačima sa margina, dobro preudatim ženama, vodičima i voditeljima nekih brzopoteznih i maloumnih emisija, novinarima koji su verovatno sto puta istim  očima sve videli, pregledali i preokrenuli hiljadu puta ali ponovo nudili porcije na tacni zarad pukog preživljavanja a sve to začinjeno nekim provincijskim, novonadošlim začinom. Začinom, da ali šarma tu više nije bilo ni onog dobrog, starog beogradskog duha osim ono malo duša izuzetaka.

Srpski suton, bio je apsolutno poželjan i neophodan za preživljavanje. U sve to valjalo je umešati i nekoliko pisaca i renominarih novinara, starih kajli koji po ko zna koji put ispraćaju metež da bi sačekali novu garnituru u svrhu izučavanja, malo istinske preostale gospode i starosedeoca i još neke tako muva kategorije koje su obletale od jednih do drugih.

Ako iz nekih razloga nisi uspevao da uskočiš u taj lonac, iz neke muke, ranog ustajanja, teškog posla, nemaštine, nemoguće dece, pijanog muža, blesave žene, morao si gledati iz nekog zadnjeg reda skaradnu pozorišnu predstavu, pomalo sa gađenjem ali bez daha i bez sigurnosti da i ti ne bi uskočio u taj lonac kad bi ti se pružila nekakva prilika. Ipak, nekako je još uvek više bilo ljudi koji bi lakše na plećima nosili neki 18. ili 19. vek i kukali za istim kao da su ikad i živeli u njemu.

Prosto su nekakvim njuhom starinske mudrosti, nekakvim virtuoznim čulom ili vidom slutili otrcanu zavesu koja samo što se nije spustila. Ali, ti koji su slutili, oni su bili otpadnici, stalež lakog odumiranja jer ljudi koji nisu bili spremni da se odreknu svojih principa, oni koji nisu spremni da zapostave sami sebe i svoju ličnost nikada se ne mogu grupisati u takvu pripadnost jednog cenjenog društva. Tašt i plitki um onih koji nisu mogli da se pomire sa ovakvim promenama i novonadošlim orgijanjem ukusa ostaju bez sledbenika i bez patrona. Niti slede, niti su sleđeni. No ako bi se kojim slučajem zadesili u taj neki suton, u nekoj spopadnutoj večeri od ove cenjene družine, bili bi zatečeni i razočarani. Iznenađenje bi bilo izazvano u tolikoj meri, kao da su oni očekivali pored svog tog cirkusa u najmanju ruku još i akrobate, slonove i patuljke pored plejada šljastećih cipela, golih mladih tela i namćorastih lica upakovanih u nonšalantni stav pijanih milionera. Ipak, ono što se zaticalo ne revijama sutona, dakako je bilo manje od ičijeg očekivanja, jedva tek nešto malo da začini dosadu svakodnevnice. Dakako da ih i pored želje da budu deo sutona, to nije zadovoljavalo, verovatno iz razloga što spoljašnje ne može zadovoljiti unutrašnjeg coveka?

Ne bi bilo zgoreg pomenuti i one koji su već preveslali tu noćnu moru ljudske uobrazilje i dokopali se nekakvog milimikronskog kopna i shvatili da moraju ili otplivati dalje ili se vratiti tamo odakle su pošli.

Reklo bi se kako postoje tačno i propisno utvrđeni ciklični obrtaji u kojima bol guta zadovoljstvo a glad proždire sitost, tuga  kasa za radošću, noćno nebo  smenjuje dnevno, sve to, što je samo malo više od čovekove senke koji stoji pod uličnom svetiljkom od koje se ne može odvojiti, govori da je glupo ljutiti se, očajavati, čak postavljati pitanja jer će se sve svrteti baš tamo gde je nekad i bilo. U takvom se krugu pre ili kasnije otkriva svašta.  Da na primer od najzanimljivijih dama ostaje humor verziranih kelnerica, od najuglađenije gospode talenat za pričanje masnih viceva i poneka neumesna dogodovština iz mangupskih dana.

Naravno da je to bilo sasvim dovoljno da ove unutrašnje potera u onaj svoj vek u zavisnosti ko je iz kojeg potekao. Kaskala je kao magla za trolom priča o jednom narodu okamenjenom u sopstvenom hropcu. Bio je to svet koji se borio za svoj opstanak kako je znao i umeo a pri tom bio gonjen i prognan od sopstvene kobi koja mu je stajala uvek kao senka pod nogama. I baš kao senka od čoveka pod uličnom svetiljkom nije se mogla odvojiti. Ti jadi u nadanjima, možda nije, možda će biti, možda neće, te strahote u neizvesnostima su parnjaci laganom odumiranju sopstva, svemu što neko jeste i što je bio dok nije postao toliko očajan, pa počeo da se laže i obmanjuje.

Neprestani krošei u dijafragmu odakle će kao iz klupka navezenog jada izmileti panika i vući te prvo u smrt a onda ponovo u život i tako u krug dok ne počnes da živiš paniku i dok ti se ne smuče i smrt i život, toliko da ne znaš više šta bi pre i kojeg oterao do đavola.

Svetlana Polak