Samo malo mira

"Svi smo odgovorni za svoje emocije", rečenica koju često vrtim po glavi ali se opet nekako upecam na osećaj griže savesti koju nam nabijaju usputni ljudi, ljudi iz života, ljudi koji nisu tu za nas kada su potrebni, ljudi kojima ništa ne dugujemo. Svi prilaze sa zahtevima i prohtevima, verujući da je njima najteže, ne pitajući ništa samo zahtevajući. Nekoliko puta sam 'lupila šakom o sto' i osetila sam poštovanje i razumevanje. Tek tada sam osetila da neko zaista sluša šta imam da kažem, da mi izlazi u susret, da pita kako sam. Svi smo nervozni, i to nema veze sa vremenom u kojem živimo, nema veze sa finansijskim stanjem, jednostavno ima veze sa stanjem svesti čoveka koji je odlučio da prihvati da bude nervozan sve vreme. Odbijam takvo ponašanje, odbijam da budem posrednik negativnih emocija. Prelep dan je izvor sreće, jedan osmeh i pogled može ulepšati momenat, jedno 'hvala' može mnogo pomoći. Ne znam kako prevaspitati ljude da shvate takve trenutke i ubediti ih da je to život. Megalomanski projekti ka kojima svi teže jednostavno ne mogu dati takav feedback kao ono ljudsko u svima, nije prirodno. Nije prirodno…

Zaboravili smo šta je prirodno, šta nam prija i šta želimo. Odrastao čovek se vratio korak unazad i počeo samo da daje naredbe i iskazuje želje. Videla sam malu decu koja su razumnija od odraslih ozbiljnih ljudi koji su mnogo bitni u svojim životima, u životima drugih, ali nisam naišla na razum i lepu reč. Na želju da se svakim danom gradi i radi na sebi a ne samo na novčaniku. Moneta je toliko postala prioritet da se gubimo u masi obličja, postajemo velika grupisana magma koja samo pluta po životu, po ulicama Novog Sada, Beograda, Dubaija... Očekivanja. Samo očekivanja, puke naredbe, potrebe, ideja da se iste zadovolje momentalno, odbaci resto i nastavi ka potrazi za novcem. Mi ostali ostajemo sa strane puta u sablažnjenom stanju izbečenih očiju i upitnika iznad glava sa željom da se dobije odgovor na pitanje : 'kuda ovo sve ide? i što je još važnije- ima li kraja?!' Mislim da ću biti pesimistična u ovom pogledu i reći da nema... Kako raste širina izbora tako raste i želja, srazmerno. U tom lažnom raskošu ni ne vidimo da mi ništa ne posedujemo sem nas samih. Omnia mecum porto. I to stvarno jeste istina. Latini su bili u pravu. Zašto više ne čitamo izreke? Kako to sad odjednom da smo u takvom vremenu gde izreke ne vrede i ne igraju ulogu? Mislim da danas više nego ikada treba da se okrenemo dubljim stvarima, izrekama...jer ludimo polako u reci mrtvih po kojima plutamo do cilja koji nam izmiče svakog dana, jer je čovek nezasićeno biće potreba i u tome je naša kob. Prokleti smo od dana uzimanja jabuke kad nam je lepo bilo rečeno da to ne radimo. Slika se nastavlja iz generacije u generaciju samo dobija varijacije na temu. Dobija veličinu koju nismo mogli ni zamisliti. I to osetimo samo mi koje vređa tuđ loš sud, komentar, pogled. Drugi, oni hologrami od ljudi, to ne osete. Ne žele da budu kao mi oštećeni, jer je to teško izneti. Jer, kad si ranjiv, kad si čovek, onda tako nešto može uništiti dan ili nedelju, a danas se nema vremena ni za šta, a kamoli za lošu nedelju. Prema tome biramo sebičnost. Biramo lupusa umesto homoa. I što je najgore, srećni smo u tome... Srećni u grotlu loših misli, želja, emocija. Ako je išta ostalo od istih...

Ostavljam otvoreno pitanje, i nadu da ću shvatiti da grešim. Onih dobrih još ima, tu su, samo malo strpljenja i možete ih videti. Stoje u pozadini dok ozbiljni žure. Neozbiljni se osmehuju i daju pogled pun razumevanja, topao zagrljaj i stisak ruke koji kaže: "sve je okej, dobro si, biće dobro." Zbog takvih nastavljamo, izmedju ovih užurbanih, namrštenih, mi neozbiljni se borimo u borbi titana i bogova.