Šesto čulo i doba meditacije

Tako često i tako intezivno me hvataju momenti kad mi zafali ono doba mog najvećeg 'ludila', kad bih se u svakoj (ne)prilici iskaljivala na papiru i olovci, ili na šuškavoj tastaturi, nebitno – po potrebi. Opet, koliko god i zafali, toliko mi se i gadi... Iz ove perspektive kada pišem manje nego ikada, a zapravo sam najsretnija. Čudno, zaista. A oduvijek sam i sama za svoje pisanje govorila i 'znala' da se na neki način kroz svoje strofe proričem i uričem, mantram i svoju sudbinu izričem. Jednom je jedan kritičar u recenziji moje zbirke pjesama napisao nešto u smislu ''Antonia ponekad traži inspiraciju u samom nedostatku svoje inspiracije.'' S tim sam se složila i tada, iako je to bila jedna od najkritičnijih recenzija, a slažem se s tim i sada, samo što su se moja gldišta na sve to posve promijenila. Naime, prije sam mislila kako se ta čarolija pisanja sažima u tome da ja svojim šestim čulom ili uz pomoć nekakvog urođenog dara od Boga ili svemira zapravo prodirem u svoju budućnost, te nesvjesno ispisujem kroz metafore svoju sudbinu koja je već određena, pa zapravo uvijek nekako nazadujem - jer dok skužim da sam nešto prorekla, to se već dogodi dok ja to nađem u već odavno napisanim stihovima. I zbilja, što su moje riječi bile spontanije i 'luđe'; takav mi je bio i život. I to mi se sviđalo, jer ja ne volim monotonije. Tako da sam zapravo uživala u najeksplozivnijim dobima svoje inspiracije kad mi je pisanje bilo kao disanje. To sada mogu nazvati 'dobom ludila', barem što se tiče pisanja... Hmm...

E, onda sam mrzila pisati osmišljene teme i naslove, jer mi se to nije uklapalo s mojim pogledom na uzročno-posljednične veze pisanja i sudbine. Sve je moralo biti 'iz rukava', što imaginarnije i nesvjesnije – to bolje, bez zastajanja, premišljanja i popravljanja... S obzirom da sam tad zaista najviše pisala – bilo je tu svega, pa tako nerijetko i pjesama u kojima doslovno serem kako momentalno nemam inspiracije i cijelo vrijeme trubim samo o tome. Ipak, i to je bilo spontano i iskreno, pa se nekima i svidjelo. Danas stvari gledam puno drukčije. Recimo da sam u periodu kada najmanje pišem, ikada! I zamisli, veoma sam sretna u životu. Zafali mi, da, ali sve rjeđe, a i naravno – pišem ja, samo probranim danima i s probranim razlozima. U principu, ništa ne forsiram, kako ni u pisanju tako ni u svakodnevnim životnim stvarima. I eto, sve mi ide kako treba, sve mi se poklapa po mojim željicama i snovima, sve mi je nekako high-fly i to bez 'proročkog' pisanja. I tako sam, naravno, shvatila... Nije to šesto čulo nikad  bilo ni predviđeno za 'čitanje unaprijed' – sve je to bilo po principu magneta – kako privlačiš, tako i dobiješ! Em sam previše tih nebuloza i uvrnutih metafora gurala u svoje stihove ; em sam pisanjem uvijek previše otkrivala o sebi kome treba i ne treba (a nažalost, ja se ciijeli život neprestalno iznova učim koliko zlih, zavidnih i čudnih ljudi ima). Dakle, poanta ovog teksta u kojem sam na neki način naizged opet potražula inspiraciju u nedostatku inspiracije, nije u tome da sam krivo usmjeravala svoj 'dar' i krivo doživljavala funkcije te 'čarolije', već u tome da svi mi upravljamo tim 'šestim čulom' bez ikakve već unaprijed zapisane sudbine. To su ništa drugo nego li energije – koje se odbijaju ili privlače. Simple as that. Ako si nebulozan, privlačiš nebuloze. Ako si negativan, vidiš samo negative. Ako si sretan, ne upireš u strahove. Ako si zao... E , ne znam što je s time...

Uglavnom, svi mi nosimo svoj dar, to je sigurno. Samo ga neki ubiju i prije vremena; neki ga ne stignu ni izraziti zbog nekih drugih dilema; neki ga uvide tako jako da ga se prepadnu i zataškaju; neki ga drže za sebe i ispravno upotrebljavaju, neki ga zlouporabe i zaseru...  

Ne tako često i ne tako intezivno mi zafali ono doba mog najvećeg 'ludila'. Opet, koliko god i zafali, toliko mi se i gadi... Iz ove perspeiktive kada pišem manje nego ikada, a zapravo sam najsretnija. Dar od boga nije misija. Magnet i energija. Šesto čulo i doba meditacija.

Antonia Padovan