Step by step

Skoro sam čitala citate na internetu i naletela na jedan koji glasi ovako – “Ako hoćete spoznati Boga, ne razbijajte glavu odgonetanjem zagonetaka” – i nisam ostala ravnodušna. Naizgled, čini se da je ova mudrost jednosložna ako bismo uzeli u obzir da se ne trebamo opterećivati sopstvenim mislima, ali ako bismo se zapitali kako ćemo spoznati išta ukoliko ne razmišljamo o tome, onda ova mudrost ima duplo veću težinu.

Dugo mi je trebalo da shvatim razliku između razmišljanja-planiranja i razmišljanja-vršenja pritiska na želju. Nimalo jednostavno, nimalo lako. Kada opsesivno razmišljamo o nečemo zapravo odajemo strah. Mi se grčevito hvatamo za tu našu želju plašeći da je ne izgubimo. Ovakvo razmišljanje nam spušta vibraciju i samim tim nas udaljava od želje. Sećate se mog primera kada automobil uleti u blato – hoćete li dodati gas ili strpljivo izaći odatle. S druge strane, ako mi razmišljamo o nečemu, odnosno planiramo, sa puno ljubavi, mira i slobode, to je znak da smo na dobrom putu da to i ostvarimo. Potpuno je nebitno da li razmišljamo stalno ili povremeno o nekoj stvari ili osobi. Nije bitno koliko o čemu mislimo, nego kako mislimo.

Jeste li se zapitali kakve emocije vam stvaraju vaša razmišljanja? Šta je to što vas čini srećnim, zadovoljnim? Ili pak, razdražljivim, plašljivim? Kakva je razlika? Zbog čega se grčevito držite nekih uverenja sputavajući same sebe? Zbog čega ne mislimo o onome što nas ispunjava? Zbog čega ne radimo ono što nam ide od ruke? Mnogi ljudi rade svašta samo iz uverenja da je to dobro za njih, iako se ne osećaju tako.

Pre pet godina silno sam želela da vozim Mini Kuper. Međutim, pre pet godina nisam imala ni iskustva u vožnji niti bilo kakav auto. Dosta sam patila zbog toga. Svaki put kada bih videla taj auto na ulici fotografisala bih ga. Imam nekoliko autića raznih modela Minija. Čak sam ga i oslikavala, i tako, malo po malo, ja sam kupila svoj prvi auto. Doduše, taj prvi auto nije bio Mini nego Pežo. Ali, ono što se tada probudilo u meni traje i dan danas. Prema svom Pežou sam se odnosila kao da vozim Mini, održavala sam ga, redovno vozila na servis, u perionicu i uvek je bio napola pun rezervoar. Tako sam ga negovala kao da vozim svog ljubimca. Čak i u vožnji zamišljala sam da vozim njega. U međuvremenu, nastavila sam da fotografišem modele Minija i izražavam svoju ljubav prema njemu i na kraju postala sam pravi Mini bloger. Da stvar bude još bolja moj idejni predlog za dizajn novog Mini Kupera odneo je pobedu na konkursu koji je raspisala kompanija Mini.

Šta želim reći?

Da bi nam se ostvarila želja potrebna je upornost, ali i spontanost. Potrebno je da se održimo na visokoj vibraciji, da volimo to što radimo i da u svemu tome budemo slobodni. Jer samo osećaj slobode nam dozvoljava da raširimo krila i poletimo. Ja ne znam koje su vaše želje i ciljevi, ali za sebe znam da će mi naredna godina biti u znaku Mini Cat Cooper-a.

A u kom znaku će biti vaša? Pišite mi…

Ana Berbakov