Stidim se

Oni za stid ne znaju.  Mogu  da se nauče da stid odglume. Za lokalne potrebe. Po principu uradio sam jer su me primorali sa strane, ali eto stidim se. No, stid je prirodan osećaj kod normalnih osoba. Od malena, od prvog piškenja u gaće, a kome se to nije desilo, da li zato što smo bili smeteni i nismo na vreme rekli, ili smo bili u gostima, ili smo sa našim malim glavama mislili da će da prođe, a ono procurelo, tek osetili smo taj osećaj nelagodnosti, nespokoja i krivice. Osetili smo stid i taj osećaj se usidrio u naše moždane ćelije.

To je stid za urađeno, a znamo negde u svesti i podsvesti da nije dobro. Ima i stida od neučinjenog. Zamišljeni, u oblacima, u nekim svojim paralelnim svetovima nismo videli stariju osobu ili trudnicu kako stoji kraj nas u autobusu i zaboravili da ustanemo i ponudimo mesto. To je stid od neučinjenog koji se rodi kad postanemo svesni šta nismo uradili, a trebali smo.

Stid od izrečenog je najrasprostranjeniji, a najmanje ga ima. Izgubili smo naviku da slušamo svet, sagovornike i da promislimo pre odgovora. Reagujemo ko klik na klak. Stid nas poseti kad vratimo razgovor ili reči unazad i prisetimo se kazanog. Ono spontano nas oblije rumenilom i neka nelagodna toplina nas ugreje.

A oni? Znaju li oni išta o stidu ili su od istog operisani? Zato se ja stidim. Umesto njih. Stidim se njihovih reči i za sve što su uradili i obećali da urade. Zato što smo deo jedne celine koju oni vode stranputicom. Seku joj korene i izmeštaju kao da je hrast na trasi nečijeg zacrtanog puta. Кao da je ta celina nastala izbačena poslednjom bujicom, a ne da je deo istorije hrišćanske Evrope koja  je vekovima plaćala danak opstanku na ovom prostoru. I oni dileri interesima, zbog kojih se stidim, danas, za par godina i decenija urnisaše napore generacija, rugajući se prolivenoj krvi, svodeći građane na zavisnost i pokornost kroz opstanak, Srbe na građane drugog reda u sopstvenoj državi, državu krčmeći  kao da ime je dedovina, a gradovima i atarima raspolažući ko vlastelini.

Stidim se njihovih pojava i nastupa. Tu nema ljudskog, a još manje srpskog. To je strano, nametnuto, priučeno u letu, skupljeno s koca i konopca, to ne zna za duh, na pomen duše se seti kad treba žestinu da iskapi, a o kulturi im je iz osnovne škole ostao zapamćen prefiks fis kao jedini spoj sa vekovnim materijalnim i nematerijanim nasleđem naroda iz kojeg su iznedreni.

Stidim se njihovih grešaka kao da su moje. Prljaju me. Halapljivi su i nezasiti. Neumereni i gladni materije i dobara, svetlećeg i drečavog, zvrcavog i svetlucavog. Posipaju nas pepelom i ne ispiraju. Nekada se bar kosa pepelom prala, a ispirala kišnicom. Ta voda je bila čista. Sa  neba. Danas ni sa visina nema čistoga, pokrio je i On lice od stida. Prljavo u nedogled. A šmrka ni od korova iako se naveliko šmrka. 

Stidim se njihovih kuća i automobila, odela i nakita. Stidim se njihovih zvanja i njihovog neznanja. Veza i vezica, lukavstva i prefriganosti, njihove gluposti i namazanosti, njihovih manira i šofera, obećanja i sranja, njihovih žena i švalerki, stidim se svega čega se oni ne stide. A to je sve. To je njihov život i poimanje života.

Stid je kompleksan osećaj. Od ostalih osećaja se razlikuje po svojoj socijalnoj, duhovnoj, telesnoj, tajnoj i narcističkoj dimenziji. Stid poseduje i pozitivne i negativne aspekte. Često se definiše kao socijalna verzija odgovornosti i igra izuzetnu ulogu u socijalnoj fobiji. Naravno, u zavisnosti od kultura. Azijati ili amerikanski narodi na stid imaju sasvim drugačije poglede i koreni njihovih osećaja su različiti od naših.

U duhovnom smislu, stid nam daje informacije o našem mestu u ljudskoj zajednici. Povezan je sa dostojanstvom, identitetom i koncima koji nas povezuju sa drugima.

A ONI su sami sa sobom, razbili su sva socijalna i duhovna ogledala,  odvojili se od stvarnosti, od ljudi i zdravog razuma, posvećeni sebi i svojim životima da za osećaj stida i ne znaju.

Zato je važno, kao svedoci jedne epohe da se stidimo u njihovo ime, jer oprosti im Bože, oni to ne znaju!

Dragan Pajović