Svet je onakav kakvog ga vidiš

Svet je onakav kakvim ga vidiš. Pogled utiče na posmatrani objekat. Fizika je ovo znanje stekla u 20. veku i prenosi nam ga u srednjoj školi. Filozofija je tu istinu ustanovila mnogo ranije, ali od slušaoca zahteva isuviše pažnje i inteligencije da bi je prenosila kroz školsko gradivo. Zato je tu nju ejdž ideologija, koja probere poneku drevnu istinu, obuče je u haljinicu od sintetike i servira na način i u meri koju svi razumeju.

Dakle, obrni-okreni, na ovaj ili onaj način, ljudi su upozoreni da svojim stavom utiču ne samo na svoj život, nego na svet u kome se nalaze. Pa šta, onda, dođavola, tera čoveka da se fokusira na zlo i bolest, umesto na dobro i zdravlje? Zašto radije kukamo, nego da se borimo, kad je u borbi ishod promenljiv, a u kuknjavi sasvim sigurno, garantovano, negativan? Zašto uvek pre izaberemo da mrzimo one koje ne razumemo, nego da probamo da ih shvatimo, kad i malo dete zna da je odgovor na mržnju – mržnja, a na razumevanje – poverenje.

A stvari su uvek jednostavne. Ponekad je dovojno samo se malo pustiti, malo više verovati svom unutarnjem oku nego strahu, da bi se steklo iskustvo koje može da vodi kroz život. Zato ću ovde, u ovom tekstu koji nije vezan za mesto i vreme, ispričati kako sam naučila sveopštu i svevremenu istinu da svet jeste onakav kakvim ga vidimo, a ne onakav kakvim ga vide drugi. Jer naš pogled menja objekat koji posmatramo.

Kad sam krenula u osnovnu školu, moj razred je dobio učitelja francuskog koji je uvek bio namrgođen i nervozan. Gospodin Fet, tako se zvao, bio je Parižanin, diplomirani slikar, koji je radije pristao da radi na širenju francuske kulture, nego da služi vojni rok. Opcija, koju je francuska vlada nudila sedamdesetih godina: ubeđeni pacifisti, kojima je bila mrska svaka pomisao na oružje i uniforme (a u to vreme hipi pokret je bio „in“, pa su mladi intelektualci listom bli protiv rata i stroge discipline), mogli su – ukoliko su bili dovoljno obrazovani za to – da oduže svoj dug prema državi tako što će, tokom nekoliko godina, širiti francusku kulturu po belom svetu. Na primer, predavati francuski jezik u specijalizovanim školama.

Tako se gospodin Fet obreo u Francuskoj školi u Beogradu. Samo što je tu odmah iskrsnuo jedan ozbiljan problem: gospodin Fet nije voleo decu i nije umeo s njima. Nervirale su ga njihova buka i vrpoljenje, izluđivalo ga je što im se svaki čas piški, pa traže da izađu s časa i nije podnosio to što neće da izduvaju nos, već šmrkću i tandrču svojim surlicama čim malo zahladni.

Suočen sa gomilom njemu neshvatljivih bića, godpodin Fet je zaključio da će moći da izađe na kraj s nama jedino ako pribegne nečemu od čega je sam želeo da pobegne – strogoj disciplini. Odmah je uspostavio strahovladu (u francuskim školama je u to vreme bilo dozvoljeno fizičko kažnjavanje učenika) i tako se našao ne u simuliranom, već u pravom pravcatom ratu. Doduše hladnom i bez uniforme, ali vrlo, vrlo realnom. I to u ratu bez saveznika, jer je s jedne strane bio on sam, a sa druge se nalazio buljuk dece. Jedini pomoćnik bila mu je malograđanska ambicija roditelja koji su mislili da će im se deca uzdići na socijalnoj lestvici ako nauče francuski govoriti, pa su ćutali ili gledali u pod u strahopoštovanju pred savršenom dikcijom i manirima Parižanina za koga je direktorka škole tvrdila da je aristokratskog porekla.

Gospodin Fet, dakle, koji je shvatio šta mu je činiti, dolazio je u školu uvek namrgođen, sa dve debele knjige u tvrdim koricama, kojima bi tresnuo po glavi svako dete koje bi se zaboravilo, pa opustilo ruke pored tela umesto da ih drži iza leđa, iii bacilo pogled kroz prozor. Tako je postao strah i trepet. Na njegovim časovima je bilo tiho, čak se i dah utišavao čim on kroči u učionicu. Ipak, ni to nije bilo dovoljno da spase male tintare, jer je gospodin Fet umeo da zaređa među klupe i nasumično tresne svojim knjigama po pognutim  glavama, čisto onako, preventive radi.

Osim namrgođenog lica, gospodi Fet je imao još jednu stalnu karakteristiku – šarene prste. Umazane bojom, koja pogotovu nije mogla da se izvuče ispod noktiju. Dok je tipično francuski gestikulirao, ili se šetao po učionici sa podignutim knjigama u  šakama, ja nisam mogla a da ne primetim večite tragove boje na njegovim prstima. Ti tragovi su se menjali; stari su se brisali, a pojavljivali su se novi, što je bio znak da je gospodin Fet svakodnevno slikao. I, ma koliko da su mu tamne obrve bile skupljene, a one tvrde knjige debele, moju pažnju su pre svega privlačile nove mrljice na njegovim rukama i ja sam zamišljala kako li izgledaju te slike koje je on stvarao. Iz nekog razloga, a verovatno zato što sam odmalena imala sklonost ka apstraktnoj umetnosti, zamišljala sam ih kao eksplozije boja. Samo mi se mrka tu nikako nije uklapala. Ali dobro, možda je radio autoportret. Tako bih ja, čim počne čas, utonula u misli i zamišljala slike njegovih slika. Gospodin Fet, koji je dobijao napade besa zbog šmrktanja, šuškanja i vrpoljenja, očigledno nije imao ništa protiv sanjarenja, pa se one dve zastrašujuće knjige nikad nisu spustile na moju glavu.

Jednom me je pozvao da sednem uz njegovu katedru, dok su ostali nešto prepisivali i upitao me je o čemu to sanjam na njegovim časovima. Prva pomisao mi je bila da slažem, ali već sam bila pelcovana protiv laži. Pošto sam bila jedino dete u porodici, svaki put kad bih nešto ispričala, morala sam svoju priču da ponovim više puta, kako bi je čule sve babe i tetke. Zahvaljujući tome, vrlo rano sam naučila da se laž nikako ne isplati i da je mnogo lakše braniti i odbraniti istinu, nego pamtiti svaki detalj laži, kako bi se uvek identično ispričala. Činilo mi se da je jako nepristojno što zamišljam slike gospodina Feta, jer su one njegova intimna stvar i bojala sam se da će se on strašno naljutiti, ali nisam imala izbora - progutala sam knedlu i priznala mu šta mi se vrzma po glavi dok on predaje. Gospodin Fet se nije ljutio. Samo je posle, dok se šetao među klupama, na moju glavu spuštao svoju ruku da bi me pomilovao. Nakon tog događaja počeo je da donosi nove debele knjige sa tvrdim koricama, ali ne zato da bi njima lupao nekoga po glavi, več da bi nam pokazivao slike koje su se u njima nalazile i pričao nam zanimljive priče o čuvenim slikarima.

Ipak, šmrktanja i vrpoljenja su ga i dalje nervirala, pa su neki roditelji, koji su zaključili da njihovoj deci francuski neće biti od koristi za buduću karijeru ako im se mozak ulubi od stalnog treskanja, izdejstvovali da gospodin Fet dobije otkaz. Na njegovo mesto su počele da stižu neke fine i mile devojke, čiji su časovi bili zabavni, jer su nam uz čitanje, pisanje i matematiku davale i da pevamo, bojimo, igramo se raznih igara i pravimo buku.

Pre nego što će se vratiti u Pariz, gospođa i gospodin Fet su me pozvali da dođem kod njih na večeru, sa jednom od mojih tetaka koja je perfektno govorila francuski i to je bio jedan od mojih najlepših doživljaja iz tog perioda, zato što smo razgovarali isključivo na francuskom, zato što sam mogla da mu postavljam razna pitanja o slikama i slikarima, kojih sam se na času ustručavala jer sam se plašila da su suviše glupa i zato što sam tada prvi put probala mus od čokolade.

Nedavno sam srela bivšeg druga iz razreda pa smo, kako to obično biva, krenuli da evociramo uspomene iz škole. U jednom trenutku, upitao me je: „Sećaš li se onog monstruma, Feta, koji  nas je tukao?“ „Hm. Pa, taj „monstrum“ je bio prva osoba koju sam iskreno volela, a da mi nije bio nikakav rod. Moj učitelj, koji me je o umetnosti naučio više nego svo potonje školovanje. Danas se onih finih i zabavnih devojaka sećam kao kroz maglu, a ako me neko pita ko mi je bio učitelj, pred mojim očima se pojavi lik gospodina Feta i istog trenutka osetim toplinu sa kojom me je milovao po glavi.

I moj učitelj i monstrum su stvarni, da stvarniji ne mogu biti. Prvi je milovao, a drugi tukao. Prvi je za sobom ostavio ljubav i znanje, a drugi traume.  Ta dva, tako suprotna lika, samo su odgovori jedne iste, nimalo shizofrene osobe na različite poglede. Strah je prizvao monstruma. Oku koje je tražilo lepotu, prišao je učitelj, ispunjen ljubavlju i razumevanjem.

Milica Cincar-Popović