Svet koji umire

Muzika, pesma, pokret, boja, miris, reč, glas...umetnost umire. Kao moćni lav rikala je i harala prašumama ljudskih duša, određivala pravce i tokove istorije, davala vizije budućeg, oplakivala i slavila prošlost, plesala kroz svakodnevicu, a onda je počela da nestaje. Pravi uzrok tome ne može se odmah i lako odrediti, kao ni razlog i vreme početka njene spore, ali sigurne smrti. 
Sa teškom mukom izgovaram ove reči. Zastajkivale su mi kao kost u grlu i često me terale da se preispitam nije li se to moj podsvesni strah, nastao u mraku ove male rupe iz koje vire tek njeni tragovi, poigrao sa mnom i stvara mi lažne vizije. Onda sednem i listam uspomene, poredim ih sa ovi svetom nasilne reči i isprazne misli i znam da ne grešim. Sahrana je na pomolu. Čuvaće se ova mučena carica u malim flašicama i nosiće je samo posvećeni oko vrata kao krst. A bila je jedina lepota ljudske ruke, stvorena iz same suštine čovečijeg bića, iz one posvećenosti koja nas čini jedinstvenim magovima vremena u ovoj jalovoj i pustoj vasioni. 
Niko neće tugovati kada umetnost potpuno iščezne. Tada se više niko neće ni sećati da je postojala, jer će lepota i inspiracija postati uniformni pojmovi, isti za sve kojima je potrebna neka duševna rekreacija, samo sport za ogromnu i neiskorišćenu masnu gomilu neurona koju su nekada zvali mozak. Sam pojam umetnosti ostaće u rečniku, ali postaće perverzija izvornog značenja. Sedim i razmišljam proročki oplakujući decu budućnosti, a onda se trgnem i prenerazim se sopstvenom glupošću. Ja ću za njih predstavljati fosilni ostatak nepotrebne iluzije o životu, strpaće me u bajku koju će retko pričati potomstvu, jer je nikako neće moći objasniti nekome ko se rodio u lancima od jednoobraznog kulturnog sivila.

Igram se rečima kao cvetovima svoje duše. Ne umem da zamislim dan bez muzike i boja, bez topline koju nalazim samo u prašini i ćoškovima sadašnjeg, ali je opet nađem. Neću je ja ni sačuvati. Moja pesma nestaće sa mnom i zbog toga ne žalim, volela sam je svaki tren svog bivstvovanja, uživala sam život.

Umreću, a iza sebe neću ostaviti ništa više od eha bivše lepote koja će odzvanjati kičastim bojama u novom vremenu oštrih linija i preciznih emocija.
Kakva li će prva misao biti čoveku u svetu bez umetnosti? Da li će je uopšte i biti?
Ne radujem se budućem, smrdi na plastiku, metal i staklo...