Ta bol!

Čula je škripu karličnih kostiju. Prave mesto da se nerođeni rodi. Bar je tako mislila. Osećala se usamljeno i izdano. “Napni se kad ti budem rekla! Jesi li me razumela? Prati moja uputstva i sve će biti u redu!”

Prošlo je osamnaest sati od kada je primljena u porođajno odeljenje. Ležala je kao buba na leđima očekujući svaki čas da se porodi. Tako je ona mislila. To “svaki čas” produžilo se na više od pola dana. Pored nje su se porađale i starije i mlađe, jaukale, plakale, bežale, skakale po porođajnom krevetu, ali su se porađale. Jasno je čula ujednačene otkucaje detetovog i svog srca. Dobro je, živ je, ali kako to da još neće napolje? Babica ju je povremeno obilazila, hrabrila, objašnjavala da je sve u redu, ali dok se ne vidi glavica dole, ne vredi ništa preduzimati. Bilo joj je hladno. Gledala je u ogromni sat ispred sebe, minuti su prolazili kao večnost. Majko, Bože, joj, majko, Bože, jaukala bi u sebi! Živote moj, šta je ovo? Nailazili su jaki naponi i svaki put bi pomislila da će se tog momenta i poroditi. Ali, ne, bolni talasi bi jenjavali i ona bi zbog višesatnog pretporođajnog surfovanja padala u slatki san. U snu je sve bilo rešeno i bezbolno i bez straha, ali je san trajao kratko, probudila bi se sa bolovima jer je glavica sve jače udarala u karlične kosti, pogledala bi na sat i shvatila da je prošlo samo nekoliko minuta od prethodnih napona. Tada je počela da se moli. Kada će ova agonija da prestane? Da li će sve biti u redu? Da li mora tako bolno? Opet san.

“Još ništa!”vireći iza stuba viknu babica i nestade. Ostala je sama. Sat je pevušio u ritmu i zvuku ptice rugalice:”baš me bri-ga, baš me bri-ga”! Neka, samo da izdrži, samo da sve bude u redu!

Suze su joj se slivale niz lice. “Bože dragi, ne znam Te, ali Ti mene znaš, molim Te, samo da rodim zdravo dete!” Poče da jeca. “Majko moja, joj, mila majko moja!” Kako joj je trebala sada, baš sada, samo da je drži za ruku ili miluje po glavi. Bol. I opet san. U snu zaslepljujuća svetlost i lice bebe. Budi se. Bolovi neizdrživi. Dobro, znači, ipak će umreti, pomisli ona. “Evo jeeee! Slušaj mila, prati moja uputstva, ne, nemoj sada! Kada ti kažem, onda!”glas iskusne babice je odjekivao salom.”Evo je glavica! Čekaj sada!” Kao da je mogla da kontroliše kontrakcije. Telo je imalo svoj neumoljivi ritam i učini joj se da opet čuje kako krckaju kosti. “Aaaaaaaaaaa!”viknu žena dok je babica vikala da stane. Pa, neće ono da stane, sad je rešilo i gotovo! Izlete dete i reka krvi se izli po krevetu. Dečak. “Kako dečak? Meni su rekli devojčica!”reče iznenađeno porodilja.

“Žao mi je, nema reklamacija za ovu robu! Direktno od Boga! Hahahaha!”reče veselo babica, uvati ga za nožice i spusti na majčine grudi. Vrelina tek rođenog tela probudi u njoj jedan poseban osećaj sreće i zadovoljstva, zahvalnosti i divljenja. Gledao ju je tamnim zenicama i pričao svoju priču. Zavolela ga je još davno kada je bio začet, ali je sada saznala da ovakvu ljubav nikada ranije nije osećala.

Posle nekog vremena je smeštena u sobu gde je, opet, bila sama. Sunce se rađalo i taman prelazilo ivicu prozora tako da je svetlost padala na njenu kosu kao majčino milovanje. Sklapala je oči sa mišlju da će ovo biti najlepši san u njenom životu. A bol? Šta to beše bol?