This must be the place

Ne znam. Nisam sigurna šta treba da radim. Vratila sam se kući, trebalo bi se zaposliti i postati ozbiljno ozbiljan. Trebalo bi se okrenuti sebi više nego ikada. Nema tu mnogo vremena za ostale, makar sam tako videla od ostalih. Smešak tu i tamo, veliki napor uložen da bi se ispratilo ćaskanje i ništa.

Svi su ubrzani. Možda je to ono što meni fali. Reče neko bitan za mene jedno kratko vreme „Spora si. Nisi ti kriva što si odgojena da budeš spora.” Eto. I onda pomisliš da to nije istina, i dođeš kod svojih najbližih i od njih čuješ isto to. “Ubrzaj se, ubrzaj se!” Aman ljudi, polako. Gde svi žure? Onda život prođe, a oni se pitaju gde je to prošao. Pa eto gde. Upravo dok si izgovarao tu rečenica upućenu nekoj meni, nekoj tebi je prošao život. I ne traži od mene da ga vratim, jer ne mogu i shvati da niko ne može. Isto tako, shvati da postoje ljudi koji se boje. Koji se osećaju usamljeno sa ma koliko ljudi bili okruženi. Ne znam. Ne znam zašto je to tako. Ne znam. Naučila sam da nekako sve ide svojim tokom. Možda je sad toliki problem što ne znam šta treba da radim. Završiš sve te škole i onda dođeš kući i gledaš televiziju pola dana a pola dana slušaš muziku. Pa si besan na sebe jer ne možeš da se pokreneš. Ali kad kreneš, shvatiš da nemaš nikoga ovde i činjenica da bi trebalo sad ovde da gradiš nešto te prestavi. Slika da ćeš dane provoditi sa fosilima koje je vreme ubilo, koji ne znaju više šta je vreme, ubija tebe. A vreme prolazi. Ti opet ležeš i opet se budiš i nadaš se, a znaš i sam da je nemoguće, da neko dođe i da ti ono što ti treba. Neće doći dan kada će ti neko dovesti tvoje prijatelje, neće doći dan kada će ti neko vratiti inspiraciju i želju za životom, neće se vratiti ništa od prošlog. Neće. Neće i shvati to. Znala si da kinjiš one koji su inteligentniji od tebe toliko da mogu da shvate da će doći to sve što ti sad proživljavaš. Ali ti si znala da im se smeješ, a sad si u istoj buli. Eto ti sad, ko se zadnji smeje. Pa se smej sama sebi, jer nemaš više s kim. Pa povlačiš očajničke poteze i zoveš jednog od istih tih fosila na more. Ej, alo, na more? Čuješ li ti sebe ženska glavo? Ti, na moru, sa nekim starijim trideset i višak. Ti, koja si dane provodila slaveći život i mladost, sada ćeš sunčati noge od tri do pet u poluhladu? Hahaha, pa hajde, da vidim i to. Iskreno, ne verujem da to želiš, ali ako ti tako kažeš. Mada, ja bih više rekla da je to poslednja slamka ponosa za koju se hvataš. Samo ne znam šta očekuješ da će se desiti, da ne misliš možda da će da ti se naprasno javi neka želja ili ideja kako poboljšati život i zdravlje?…

Nije da sam sitničava, ali i jesam. Dobro znam da je izvor nezadovoljstva druge prirode, ali nismo svi dovoljno jaki da se suočimo sa tim. Ne još. Ne danas. I zato: “Ne znam šta treba da radim”. Tako je nekako lakše. Nekako skreneš pažnju na sebe, ili makar misliš da uspevaš u tome. A onda se ipak na svakih pola sata snuždiš i ne znaš zašto. Ispadne čaša i ti plačeš. Pomisliš kako je novi dan i danas imaš vremena da uradiš sve što juče nisi, ali ti čekaš da prođe i taj dan i ni ne pokušavaš da kreneš nešto da radiš. Letargija… Kažu da su egzistencijalisti zapravo optimistični nihilisti. Zanimljiva mi je ta ideja. Lepo je to što neko pokušava da se makar nekad nasmeje iako u dubini sebe zna da neće ništa uspeti. Sada sam u takvom periodu da mislim da nikada ništa neće uspeti. Meni. Drugima hoće. Najbolje moguće. I to stvarno i mislim, ali ne sarkastično. Kada pogledam ljude oko sebe vidim uspeh. Kada pogledam sebe vidim nemoć da išta menjam. Pomirenost i titranje u predelu bedara. Blaga uznemirenost, između sreće i nesigurnosti. Većinu vremena samo nesigurnost. Četiri zida koja me grle i prikovanost za stolicu iz koje pišem. Naleti tuge i suza. Nije period, koliko god mislila da jeste... ubeđivala sebe. Ne znam. Ne znam šta da radim. Osećaj smirenosti i letargije, valovi tuge, naleti sreće. Sve u jednom, sve zajedno i istraživački pogled sa naborom između obrva. Briga. Ne znam za šta. Samo briga. Za sebe, za druge. Uznemirenost. Da smo sad lepo na Zapadu, u sređenoj državi pa da lepo odem kod skupog psihologa kao svi ostali. Da batalim i pisanje i glupiranje. Uozbiljim se, postanem ,,Čovek u futroli”[1] pa da budem kao i ostali - bojim se nadređenog, ceo život čekam bolji život i da umrem nezadovoljna. A ne ovako, da sam toga svesna već sada. Bolje da nisam. Bolje da život prođe u čekanju nego u nezadovoljstvu, lakše je. Kada si nezadovoljan uvek možeš nekoga da kriviš za to, ali nekako se uvek svede samo na tebe na kraju. Ovako lepo možeš da se nadaš i nadaš do kraja vremena. Da ti osmeh drži nada. Da ti daje snagu kad te niko ne razume, kada supružnik misli da umišljaš. Onda se okreneš čekanju, i lakše ti bude. Ne moraš čak ni da se opredeliš za šta, šta čekaš – ne. Možeš jednostavno da čekaš i nadaš se recimo boljem. I da ne radiš ništa po tom pitanju, eto, već je lakše nekako. Nađi sebi utopijsko mesto na zemlji. Uzmi kartu i nabodi prstom, i nemoj da viriš! Šta dobiješ dobio si. Šta bi sad još i da biraš? Ne može. Svako ima podjednake šanse za svoje mesto. Ti izaberi svoje. Kad to uradiš, odradio si veći deo posla. Sada samo preostaje čekanje. I tvoje prepuštanje letargiji koju život nosi. Svaki problem je sad lakši. Kad znaš da ćeš otići negde nekako probleme možeš a i ne moraš da rešiš, a da te pritom baš briga. Ti samo zamišljaj kako ćeš otići. Obavezno svakodnevno da se ubeđuješ u to! Da parafraziramo Desnicu:„Svakodnevna gimnastikasamoobmanjivanja“. Pa da. Čak su i knjige pisane o tome, znači da to tako treba.

Eto. Je l' sad lakše? Ako nije, znači da ne misliš dovoljno iskreno. Nastavi jačim tempom. Svaki dan. Ceo dan.

[1] Čehov, Anton Pavlovič ,,Čovek u futroli” u ,,Sabrana dela”, Beograd, Izdavačko preduzeće ,,Rad”, 1974.