Ti budi reka

Stajao je ispred mene kao najnovija, željno očekivana knjiga. Osećala sam miris sveže štampe, miris koji je pronalazio put do nekog centra u mozgu, tako, kao da je upravo dodirom na jedno dugme pokrenut put u nestvaran svet, pun neke lepote, budeći u meni neopisivo uzbuđenje.

Za tren se setih, ja sam žena, on je muškarac. Tako jednostavna, a tako moćna činjenica.

Da li ima nešto fatalnije od osećaja da će se sledećeg trenutka desiti nešto veličanstveno, a da ne možeš ništa drugo da učiniš i da hoćeš, već, samo to, taj  trenutak da proživiš, jer se nalazi u tački preseka uma, jakih osećanja i izuzetne senzibilnosti dvoje ljudi koji još stoje jedno pored drugog, nedodirnuti? Tako poznati, prepoznati jedno u drugom, a, u stvari, stranci. Sile privlačenja rade besprekorno i to je ono najdivnije. Dat nam je taj trenutak ili trenuci i  tačka.

Vezu se predivni oblici ljubavne igre, usnama, rukama, jakim osećanjima.

Muškarac i žena nisu neprijatelji, a nisu ni prijatelji. Nešto jesu, nešto nalik pesmi ili melodiji, krik galebova na besprekornoj liniji horizonta neba i mora, nalik svetlosti koja stvara iluzije u oku, te dosadne iluzije onoga što nazivamo „naša stvarnost“, ili su to samo igre životnih radosti...pa, neka je samo i to !  Ali odakle taj predivan osećaj dovoljnog, voljenog, osećaj sreće zbog toga? Odgovora nema, a ima odjeka...

Kako definisati ljubav? Zašto definisati ljubav? Voleti, odjekuje u nama, u talasima vrhunskog vođenja ljubavi, u nesvakidašnjem „na brzaka“, u neočekivanom spoju dva bića, u jednostavno uhvaćenom pogledu u prolazu, u jednoj reči izgovorenoj u „pravo“ vreme ili napisanoj baš tada kada se odškrinu vrata novom, probuđenom osećaju koji uništava sve bezosećaje, jer On tako hoće i niko drugi nego On. Ali je volja ljudska? Pazi, kad nije! I, kako onda? Pa, nemojmo protiv lepote životnog izazova, nemojmo malodušno sa ambicijom da obezvredimo ljubav čak u najogoljenijoj formi bitisanja kada je ona lepa i obostrana, nemojmo ni „grlom u jagode“u stilu „uđi-izađi“, pa to do beskraja, nemojmo protiv mrvice lepog u sebi, ne, budimo svoji i lepi svakog momenta, budimo neočekivano razumni u očekivanom bezumlju, budimo lepi u ljubavi, sa ljubavlju, kroz ljubav...

I gledam tog muškarca pored sebe, tu knjigu, tog diva, tu moć, tu različitost a, jednotu, osećam njegovu želju, muškost koja raste sa svrhom-mene treba, treba ženu. Upijam reči jer me miluju i mame, osećam i vidim snagu i potrebu za gnezdom, za mlekom, za majkom, za nežnošću, za pogledom, za iskonom, razumem taj strah i nadu, drhtanje i hrabrost, taj momenat kada se usudi da se da, on da se da meni, ženi, vodi, vučici, leptiru, vili, veštici... kao užarena svemirska lopta sam, sijam i upijam, jer ga volim. Da, svrha smo sami sebi, žena i muškarac, u ljubavi koju hoćemo oboje, neminovno i neponovljivo, ubedljivo kao reka koja se uliva u more. To je put. Možda sunovrat za nekoga, ali zar može drugačije? Može. Kada ne želiš ljubav, kada prezireš i život i smrt i misliš da će večno da traje to tvoje telo i trenutak fizičke lepote kojom zračiš. Za mene je to sunovrat-ne voleti, ne davati, nemati šta da daš.

Ja bih volela da sam more koje se uliva u neki okean i da tako obiđem ceo svet. I kada dođe momenat da isparim i odem u oblake jedva bih dočekala da se kao kiša slijem na tvoje lice, čoveče, voljeni. Ti bi u tom slučaju bio samo reka, a, vidiš, ja bih lukavo bila u tebi...meni bi to bilo dovoljno, muško moje.