Tiranija prostote

Suština prostote, koliko god nam se činilo da se radi o poznatom i jednostavnom pojmu, mogla bi se definisati na mnogo načina, u zavisnosti od konteksta u kojem se pojavljuje, a pojavljuje se u svemu, od proste deobe ćelija pa nadalje, do raspadanja istih.

Prostota je zapravo polazište svega i ona se tek kasnije nadograđuje i usložnjava dok ne dobije svoj konačni oblik i (be)smisao, odnosno značenje. I mada smo naviknuti da prostotu prihvatamo kao nešto najnegativnije, to i ne mora uvek biti tako jer ovaj pojam može da znači i jednostavnost koja je ponekad i te kako potrebna da bi se nešto oslobodilo suvišnih primesa i u svom esencijalnom značenju dobacilo primaocu. Ipak, prostota u ljudskoj komunikaciji gotovo isključivo podrazumeva ono što je najnegativnije i za izbegavanje: nekulturu, neotesanost, sirovost, bahatost, netolerantnost, sve ono što podrazumeva necivilizovanu, nekultivisanu i suživotu sa drugima neprilagođenu osobu. Prosto rečeno, sve što se danas i ovde naziva elitom, mafijom i estradom.

Prostota može biti i način za dostizanje nekog cilja, spuštanje na nivo konzumenata svoje ideje kako bi se zadobila njihova naklonost i podrška. Međutim, civilizovanima nije baš jednostavno da odglume prostotu, kao što je i radnja u suprotnom smeru nemoguća. Najgore je kada se, sticajem nesrećnih okolnosti, prostota uzdigne i nametne kao dominantna društvena norma ponašanja. A još je tragičnije što se to uglavnom dešava u vremenima koja zahtevaju sve suprotno, kao što su epidemije, ratovi, ekonomske krize i sve ostalo gde je egzistencija čitave jedne grupe ili naroda stavljena na probu ili dovedena u pitanje. E, to je ono što danas imamo ovde.

Koliko god da je ignorišemo i pravimo se tupi na njeno postojanje i učinak, prostota je opasna, čak bi se moglo reći pogubna po svako društvo i pojedince u njemu. Ona je smrtonosna opasnost, ali istovremeno i provera da li je jedna zajednica uopšte zrela i usložnjena do te mere da može da opstane kao organizacija koja zadovoljava očekivanja svih svojih članova ili podanika.

Proći će još mnogo godina dok svest pojedinca i kolektiva ne dostigne nivo koji će daleko prevazilaziti količinu prostaštva. Dok se to ne dogodi, imaćemo ovo što imamo, a to je narastajuća vojska onih koji se sasvim lagodno osećaju i plivaju kao dresirane smrdibube u akvarijumu prostote.

Jer baš prostota ponekad deluje kao svojevrsna terapija sa lekovitim učinkom. To je povratak svojim precima, iskonu, velikom prasku i jebem li ga čemu. Biti prost znači ponekad otresti sa sebe sve one moralne i druge naslage kojima su nas “oplemenili“ oni koji vekovima našu dresuru drže u svojim rukama. Biti prost znači biti svoj, bez kontrole i bez bilo kakvih obaveza prema drugima. Ima slučajeva gde tek uprošćeni pojedinci zasijaju svojom magijom čiste ljudske duše. No, to je retkost.

Ali korišćenje prostote u političke svrhe je zločin. Jednom Spartaku je pošlo za rukom da okupi prostotu oko iste ideje i pobedi. Doduše, ta pobeda je kratko trajala jer se pokazalo da mišići, masa i pobedničkii duh ne mogu posedovati državu.

Masovno i perfidno korišćenje srpske prostote za ovladavanje državom i svim njenim resursima koliko god se činilo užasnim, zapravo je kratkotrajno i može da traje samo do trenutka dok je suština vladanja služenje tuđim interesima i rasprodaja državnih dobara. Zauzvrat prostota dobija sitne privilegije i benefite, njihovi gospodari srazmerno svom doprinosu, a prvi među njima, uz sve materijalno i etiketu najvećeg nacionalnog izdajnika i onog koga je zapala istorijska uloga da ugasi svetlo u ovoj balkanskoj kapeli.

I nema to više veze sa demokratijom, kako god je tumačili i prihvatali. Nema više ni demokratije u ovom ovakvom svetu. A ono što imamo ovde jeste prostota okupljena oko  proste želje da samo ona preživi. To je taj biološki nagon za opstankom koji se možda i može razumeti, ali ne i prihvatiti. To je ta prostačka težnja da se traje po svaku cenu koja se u kriznim vremenima nadgrađuje dodatnom komponentom, a to je otimačina svega što se oteti može zarad sebe i svojih. I nema tu politike, sistema, logike, niti bilo čega drugog što bi trebalo da karakteriše jednu koliko-toliko stabilnu i civilizovanu državu. A i kako bi se od prostaka moglo očekivati bilo šta drugo osim prostote?

Sve je ovde podređeno prostoti i njenim uživaocima, a naročito pojavljivanje (svakodnevno) vođe koji se svojim sledbenicima obraća specifičnim gestikulacijama i oglašavanjem razumljivim samo ovoj grupaciji dvonogih primata. U svim drugim državama takvi ispadi se leče, a njihovi počinioci su pod danonoćnim nadzorom stručnjaka. Ali ako bi se bolesna opsednutost željom da se vlada kod pojedinaca i dala razumeti, mada ne i prihvatiti, malo je teže razumeti onu masu obogaljenih tranzicionih škartova svrstanih pod jedan amblem i jednu želju, da se preživi na račun svoje sabraće koja nije pristala da se svrsta u ovu botovsku paradu ponosa.

Ovaj naš narod je kroz svoju istoriju navikao na sve, a naročito na bedu, uspeo je da traje uzdajući se i poštujući svoju kulturu koja ga je, pored ostalog, i činila onim što jeste. I mada u svim društvima postoje segmenti koji, koliko god bili kontradiktorni, opstajavaju jedni pored drugih, postoje i oni koji to nikako ne mogu. Kultura i sve ono što čini prihvatljivo ponašanje čestitog i bar elementarno obrazovanog čoveka ne samo da ne ide uz prostaštvo, već je njegov najveći neprijatelj, i obrnuto. Zbog toga se u zemlji, u kojoj ne da je sve unšteno, već se i dalje radi na usmrćivanju svega što daje znake života, zdušno radi na uništenju svega onoga što čini kulturu jednog naroda. Kada i taj zadatak bude obavljen, ostaće samo prostaštvo, trajno, masovno, neuništivo, rijaliti pod vedrim srpskim nebom koji više neće imati ko da opiše, naslika i odašilje u svet. A i koji sve kad su najuticajniji eksponenti tog civilizovanog sveta zapravo nalogodavci i gazde ovdašnjeg “reformatora“.

Sudeći po svemu, reklo bi se da je situacija bezizlazna, odnosno katastrofalna po sve one kojima prostaštvo nije nametnuto ili lični izbor.

Ali rešenje ipak postoji, a ono je pre svega u shvatanju problema i organizovanju preostale pameti u cilju odbrane kulture, nacionalnog identiteta i života, na kraju krajeva. Teška je to borba sa ovih pozicija, ali pamet mora da pobedi prostotu, zato i jeste pamet. Ukoliko se u tome ne uspe, onda je ovo što imamo najviši domet koji smo kao narod uspeli da dosegnemo. I to je kraj jer sa tom količinom prostote nemamo kud, a ona, mislim prostota, sama će se sa sobom u jednom trenutku obračunati. Tako da ono što preostane biće svedeno na kraljeve prostote, najelitnije primerke ove manifestacije koja bi trebalo da bude na početku. Ili će i to biti neki novi početak. Ko će ga znati? Možda oni za koje ste glasali, a koji nam sada pakuju novo krvoproliće zarad opstanka na vlasti.

Ivan Rajović