Tobogan

Život je put, spirala. Zamisli spiralu koja u isto vreme stremi izvan tvoga bića i unutar njega. Čudesno je to. Prostireš se po pojmljivim i nepojmljivim prostranstvima postojanja, učiš. Doduše, možeš tako, samo ako hoćeš, ako imaš dovoljno genetskog, iskustvenog i samospoznajućeg materijala, pa i određen karakter. Pazi, put postoji, živ si i ideš svakako njime, ali, ako me ne razumeš u ovih par, prethodnih rečenica, onda nemaš pojma o čemu pričam. Dobro, nisam ja neko ko ovde nekome treba da “soli pamet”, znam da tupim jedno te isto, ali ne mogu da verujem da ljudskoj svesti treba tako malo za osmišljavanje života, a neće ni toliko da prihvati. Bogu hvala (baš, baš), pa sam umetnik i imam te svoje svetove! I uvek nedostaje još malo nečega: da li materijalnog, emotivnog, duhovnog, intelektualnog da bi se dosegla ta mirnoća, prihvatanje sebe u potpunosti.

Ali, bližim se tome. To mu dođe kao nirvana u ovom apsurdu od stvarnosti. Kako bi bilo da me ne čudi više ništa od drugih? Kako bi bilo da suze više ne budu “najbolje vezivno sredstvo”dok slikam? Kako bi bilo da se otkačim od ubeđenja da to dete u meni, zaista, jednom mora da odraste? Kako bi bilo da… Ima toga tako neshvatljivog, nedovršenog, nedorečenog, neispeglanog! Ima! Pa šta?

Klizim, pa padam, zračim, pa se pomračim… Moja spirala je tobogan, sve se čini da ću se otkačiti i otići u tri lepe, ali, ne znam više ni dokle sam stigla na tom putovanju, samo znam da živim, prihvatam i kada volim i kada me boli i kada me je strah… dernjam se iz sveg glas i oči mi se cakle jer lepo vidim lepotu i ljubav kojoj taj moj životni tobogan mene vodi. Jeeeeeeee!!!