U mojoj glavi

Večito proleće, radost i optimizam. Htenje, želja i mladost. Sunčevi sjajni zraci i čestice zlatne prašine. Varijacije dobrog rokenrola i klasične muzike. More i luka koja spaja razdvojene i galebovi koji raznose poštu za udaljene. Livade prepune cveća koje čine melem za nedodjiju i nedoumicu. Smeh kao način komunikacije i zagrljaj kao osnovni deo interakcije. Miris pokošenog sena i samo jedan jauk... Jauk koji guši sve. Jauk boli što je sve to samo u mojoj glavi. Vetrovi i uragani rasprštaše seno. Oteraše galebove i odnesoše pisma u jarak... U živo blato koje na dnu zaborava tamani sve ovosvetovne vrednosti. To živo blato proguta svu radost i sav optimizam. Gluva soba na dnu zemlje ne dozvoljava pesmi da se proširi. Cveće se suši ubrzano, a iz zemlje niču poluistopljene sveće. Nastupi mrak! Ne potpun mrak. Tinjaju te sveće i promovišu nadu, gase sreću i zabadaju nož pravo u srce ljubavnoj tek ispričanoj priči... Štiša se oluja a kapi kiše pogasiše sveće. Nastupa muk i zacrnjena slika. I sve bi ono što ne bi.

Predrag Balanesković